Старо српско писано наслеђе: Никољско јеванђеље

Судбина овог рукописног јеванђеља, колико год била турбулентна, одвијала се у добром смеру, јер је одолела свим препрекама које су је пратиле на путу од Балкана до Ирске. Оригинал се данас чува у Библиотеци Сер Честер Бити у Даблину. Поуздано се зна да су је пред собом имале угледне личности српске науке ‒ Павле Ј. Шафарик, Вук С. Караџић, Алекса Вукомановић, Љуба Стојановић, Ђуро Даничић, Владимир Мошин и други.

Будући да у књизи нема записа о времену настанка и месту писања, као ни о томе ко је наручилац, на основу једног детаља на сликаном украсу стручњаци су одредили датирање ‒ крај 14. и почетак 15. века. Вероватно је рађена по поруџбини босанске краљевске породице Котроманића, након што се Твртко Први Котроманић крунисао 1377. године и прогласио за краља Срба, Босне, Поморја и Западних страна. Не зна се како је доспело до овчарско-кабларске светиње и манастира Никоље, по коме је и названо Никољско јеванђеље. Не зна се тачно ни када је доспело у стару Народну библиотеку у Београду.

Прву вест о постојању овог кодекса објавио је Вук С. Караџић 1826. године у листу Даница. Учитељ Алекса Вукомановић, супруг Вукове кћери Мине, откупио је књигу од никољачких монаха неколико година раније. Након Алексине смрти, књига је у неколико наврата са Вуком путовала у Беч. Касније је била у Народној библиотеци у Београду, на Косанчићевом венцу, до почетка Великог рата 1914, када се, по наређењу Министарства просвете, нашла у евакуисаним сандуцима на путу ка југу Србије са осталим књижевним благом и вредним документима из архива Министарства иностраних послова. На том путу кроз ратни вихор губи им се сваки траг.

О судбини Никољског јеванђеља не зна се до 1966. године. Захваљујући ангажовању Владимира Мошина, тадашњег управника Археографског одељења Народне библиотеке Србије, ушло се у траг не само овом рукопису, него и другим вредним књигама које се воде као део српске писане баштине.

Производња: Редакција научног програма