Српски траг у Кини - три века историје, дипломатије и пријатељства

Тачно пре три века Сава Владиславић Рагузински (1668–1738), Србин из Дубровника, дипломата, трговац и гроф Царске Русије стигао је у Пекинг, који је био престоница Кине, у којој је владао цар Јонгџенг, један од најважнијих монарха Ћинг династије. У Пекинг, који је тада са околином имао 700.000 становника Сава Владиславић дошао је 28. августа 1726. као изасланик царице Катарине Велике да учествује у руско-кинеским преговорима.

У Пекингу су од тог доба опстале царске палате, њих 60, храмови и паркови, њих 1036, а и обичне куће са сивим крововима и зидовима. Иако је пре три века гроф Сава је био једини Србин у Кини и у Пекингу, данас у овој земљи од 1,5 милијарди људи има 1500 житеља српског порекла. А у њеној “северној престоници" - Beǐjīng има око 9 милиона Кинеза и 350 Срба.

 Срби у Кини

Наши људи су у већем броју почели да освајају Кину преко Русије, када почетком 20. века пристижу као московски представници, официри руске војске, учесници Руско-јапанског рата, путници, авантуристи, железнички радници, трговци, писци и новинари.

Саша Ћирковић је, на пример, рођен у Харбину, „леденом граду” на североистоку Кине. Милорад Рајчевић стигао је у Пекинг крајем октобра 1910. године. Овај први велики српски светски путник писао је за „Мали журнал“, слао извештаје у Београд и обилазио град. Жалио се да у извештајима није нашао „неког свог“.

Путописац Озрен Ј. Суботић (1873–1951) био је новинар и истраживач Далеког истока. Проучавао је кинески језик и написао 1921. књигу „Из жутог царства“. Потом се од 1930. појављује читав низ српских истраживача и аутора који су путовали кроз Кину или писали о њој.

Професор синологије, науке о кинеској култури, Радосав Пушић је, на пример, објавио две велике збирке: „Капија од жада: Путописи Срба о Кини 1725–1935“ и „Поднебеско царство: Срби о Кини 1725–1940“. То су практично темељне збирке за истраживање Срба у Кини пре Другог светског рата – сазнао сам од наших људи у Кини.

Први званичник државе Југославије стигао је пре седам деценија у Пекинг. Тада је Југославија успоставила дипломатске односе са Кином и отворила амбасаду у Пекингу. Први амбасадор био је Владимир Поповић, истакнути дипломата и народни херој из Београда, који је у Пекингу предао акредитивна писма председнику Мао Цедунгу 29. јуна 1955.

У међувремену за 70 година дипломатије СФРЈ, СРЈ, СЦГ и Србија имали су укупно 12 амбасадора, углавном Срба. Данас је Њена екселенција Маја Стефановић, амбасадорка Републике Србије у Народној Републици Кини.

Са првим амбасадором Владимиром Поповићем из Београда је у Пекинг стигао и Бранко Богуновић, први дописник београдске агенције Танјуг у Кини.

Град на четири реке опасан је зидинама и великим капијама. Улице су уске, пуне људи на бициклима и рикшама. Има јако мало аутомобила. Трамваји и аутобуси иду средином улица. Постоје продавнице, посластичарнице, чајџинице, месаре и аутобуске станице код Дашилана и Ванфуџинга. Ту је отворена прва робна кућа под називом “Beijing Department Store”- писало је у извештајима српског дописина из Пекинга.

 Град великих језера

Данас Пекинг личи на Њујорк. Има као америчка Велика јабука свој Менхетн са небодерима и Централни парк са великим језером код Забрањеног града. Има трг Тианмен на 40 хектара, на коме се налазе Парламент, Влада Кине и министарства.

"Пекинг је град великих језера која постоје од времена историјских династија", причала ми је кинески туристички водич Мери, "званично имамо 55 језера, од којих су најпознатија Кумнминг, Беихаи, Јујуантан, комплекс са три воде Шичахаи и велика акумулација Мијун. Симбол су богате кинеске прошлости и важан центар окупљања народа у садашњости.

Ова „Северна престоница Кине“, како је званичан назив Пекинга, има метро дуг око хиљаду километара, аутобуске линије и осам милиона бицикала, трицикала, мопеда, аутомобила и бешумних џипова. Њангфујинг авенија је и данас главна трговачка улица и шеталиште, са стотину домаћих и западних робних кућа. У овој трговачкој авенији и шеталишту доминирају кинеске фирме, спортске продавнице “Анта” и “Ли Нинг”, али и амерички брендови “Епл”, “Старбакс”, “Дизни”, “Кока кола”, “КФЦ”, НБА. У робној кући НБА у Пекингу продају се дресови, патике и лопте које користе Лука Дончић и Никола Јокић, најбољи српски играчи НБА у САД, добро познати кинеским навијачима.

Кошарка и тенис су данас у Кини најомиљенији спортови, па су и Новак Ђоковић, Лука Дончић и Никола Јокић омиљени Срби у овој најмногољуднијој комунистичкој земљи на свету. Ипак, старије генерације Кинеза, милијарду њих, памте и обожавају Велибора Бору Милутиновића, фудбалског тренера, мага који је Кинезе научио лоптању и одвео их на Мундијал и Олимпијаду. Кинези су њему у част, штампали његов лик на поштанској марки у милијарду примерака и поставили бисту у Пекингу.

 Обожавани Србин

Колико је Бора Мулутиновић обожаван у земљи са 1,5 милијардом житеља посведочила ми је професорка српског језика Наташа Радосављевић Габерова са Пекиншког универзитета:

"Када сам ја дошла у Кину, годину дана касније 2011. била сам у Пекингу на једној спортској манифестацији заједно са Бором Милутиновићем, Новаком Ђоковићем и Зораном Богдановићем, тада председником Удружења Срба. Када су Кинези, највијачи и посматрачи, њих стотину, видели Бору Милутиновића, тренера који је одвео кинеску државни тим на Светско првенство у фудбалу, кренули су ка њему да га поздраве и да добију аутограм. Бора нас је провукао кроз свлачионицу тенисера и извео на улицу да би избегао гужву због масовног излива обожавања кинеских навијача и страха за нашу безбедности", памти професорка Наташа.

У кинеском фудбалу поред легендарног Боре Милутиновића прославили су се тренери Љупко Петровић и Радомир Антић. Славан је био почетком 21. века и Ратомир Дујковић, бивши селектор олимпијске репрезентације Кине. Мери и Душко Томић са два сина живели су у Пекингу од 2001. Душко је тренирао фудбалске голмане. Сви они су у Кину довели двадесетак српских играча, да ојачају тамошње клубове. Тада су се ван посла окупљали у два ресторана Киоск и Beach. Најчешће су се, међутим, састајали у кинеском ресторану “Бренана”, који Срби из милоште називали – “Код Брене”.

"Последњих деценија Пекинг и Кину су најчешће освајали фудбалски и кошаркашки стручњаци, тренери и играчи, који су као спортски гладијатори долазили да се такмиче, а после победа или пораза одлазили даље у свет да развијају српско лоптање", причао ми је Звездан Ћурчић, аустралијски Србин, адвокат из Перта, који је радио у овој земљи.

Данас историју српског фудбала у Пекингу исписује Урош Спајић, дете “Црвене Звезде”, високи бек “Беијинг Гуоана”, трећег тима на прволигашког табели Кине.

У кинеској кошарци свој траг оставили су тренери Томислав Томовић, Славољуб Горунович, Предраг Стојанчев, Марина Маљковић. Кинези су покушали да у свој најбољи лигашки тим “Ђеђанг” доведу српског дива и центра Бобана Марјановића.

"У моје време у Кини, а посебно у Пекингу постојале су четири српске колоније, које су чинили прво пословни људи, потом дипломате, српски професори и студенти, потом спортисти, али и уметници", објаснио ми је Звездан Ћурчић, који је био проглашен за најбољег страног професора у Кини, али се после ковида вратио у Аустралију.

Шта се догодило?

 Пад српске колоније

У српској колонији у Пекингу и Кини од шездесетих година прошлог века доминирају наши привредници, који су се крајам деведесетих због санкција и касније у новом миленијуму у већем броју доселили у Кину. Петар Илић из Земуна је био дописник „Политике“, али је отворио фирму и створио породицу. Зоран Богдановић из Смедеревске Паланке, бивши туризмолог био је власник фирме „Starlink Enterprise Limited ". Њихове комшије у Пекингу су били Милорад Мариновић, Марко Томић, Ненад Маричић, Александар Унковић, Никола Томић, Александар Јанковић, Драган Ђуровић и Миодраг Вулићевић. Иван Максимовић је био власник клуба „Инк“. Лидија Обрадовић је била уредница у Српској редакцији Кинеског интернационалног радија.

"Уз подршку Министарства за дијаспору Србије ми смо у Пекингу 2010. формирали прво наше удружење “Србија и пријатељи”. Било нас је 250 активних чланова. Радили смо на окупљању наших људи, развоју националног идентитета и сарадње са Кинезима. У управи су били Милорад Мариновић, координатор секције за економију, Милена Богдановић и Наташа Радосављевић, координатори секције за културу, Марија Гасевић и Марина Томић, координатори секције за прославе, Ранка Рабреновић, координатор секције за информисање, Марко Томић, Милан и Давор Вујачић, координатори секције за спорт, Катарина Јовановић, координатор секције за хуманитарни рад и Марко Петијевић, координатор секције за цркву. Драган Павличевић и Слободан Новокмет су хроничари збивања у српској и кинеској средини. Обележавали смо државне и верске празнике. Организовали смо дипломатски фудбалски турнир „Милу куп“ у част Боре Милутиновића, тада најпознатијег Србина у Кини. И водили смо хуманитарне акције за помоћ српском народу", рекао је свеојевремено први председник Зоран Богдановић и делегат Скупштине дијаспоре у Србији.

"Удружење Срба је формирано 2010, године када долазим у Пекинг и ако се не варам, први састанак је одржан у амбасади. Окупљали су се највише за Ускрс. Посећивали су у Пекингу клуб “Beach”. А пасуљ и пљескавице смо могли јести у “Киоску”. Водила сам своје студенте на та окупљања, организовали поетске и филмске вечери, журке ex Yu музике. Драг је био Саша Умковић, увек насмејан, често сам га виђала у “Аперитиву”, култном италијанском кафићу на Санлитуну. Последњи пут кад сам га срела, рекао је да је уписао докторске студије, шалили смо се, и нажалост, после сам чула лоше вести", памти професорка Наташа Радосављевић Габерова, која је 2010. стигла у Кину да Кинезе учи српски језик.

Породица Богдановић је окупљала људе, Зоран је био добар организатор. Касније је имао план и да окупи и пословне људе у оквиру једног удружења, али ковид је некако све уништио. Господин Марин, па Томићи, било је ту и доста студената који су студирали основне и докторске студије.

"Радила је и Српска допунска школа у оквиру Амбасаде где сам била прва и једина учитељица јер је 2017. затворена (није било довољно деце, остало је само двоје) је такође отворена 2010. Припремала сам децу и организовали смо дечије прославе за Светог Саву и Нову годину. Увек је било весело. Сви наши амбасадори и дипломате (Александар Јанковић је био задужен за школу у то време, потом и Биљана Станковић Иванић) које сам упознала током година су подржавале школу и наш рад и помагале, као и Удружење Срба", открива професорка Наташа Радосављевић Габерова, која је данас докторанд на теми кинеске опере.

Нажалост, због пандемије ковида, када је у Кини уведен карантин, рад српског удружења је био ограничен. Чланови су били пасивни, многи су се вратили у Србију, па и сам председник Зоран Богдановић, а Удружење Срба у Кини са седиштем у Пекингу је престало са радом.

 Српкиње и Тесла

Србију и Србе данас у Кини представљају Амбасада Р. Србије у Пекингу, Генерални конзулат Р. Србије и Привредна комора Србије у Шангају. Постоје и активни су Српску културни центар “Иво Андрић” у уметничкој и фабричкој колонији Пекинга, Центар и академија “Никола Тесла”, ћевабџиница “Сербиан бургер”, коју води један Кинез, повратник из Новог Сада и кинеска продавница српских вина.

У 2026. годину српска заједница у Пекингу и Кини ушла је видно опорављена, са новим људима и активностима које уздижу углед Србије и Срба. Данас српску колонију у Кини и посебно у главном граду чине дипломатски и привредни представници наше земље, пословни људи, стручњаци, затим професори и студенти, али и српски уметници и спортисти. Интересантно је да су главна покретачка снага српске заједнице данас три даме – Њена екселенција амбасадорка Маја Стефановић, Татјана Тања Солдат, директорка Српског културног центра, обе из Пекинга. И Јелена Грубор Стефановић, директорка представништва Привредне коморе Србије са седиштем у Шангају.

Наша амбасадорка Маја Стефановић има у Кини високо звање и посебан углед. Универзитет у Пекингу јој је ове године доделио звања почасног алумнисте и почасног професора. Наиме, Њена екселенција је као млада студенткиња живела и студирала у Кини. Године 1993. Маја Стефановић је као стипендиста, у оквиру државне размене, отишла у Кину. Студирала је кинески језик на Лијаонинг педагошком универзитету у Далијену. Радила је у Министарству спољних послова Србије у сектору за Далики исток и Азију. А онда се у Кину вратила 2012. као дипломата у нашој амбасади. Скоро 33 година касније као српска амбасадорка Маја Стефановић је отишла у Далијен и поново срела професоре који су је предавали кинески језик.

"Током целе каријере се бавим Кином. Студирала сам кинески језик, а више од две деценије у Министарству спољних послова се бавим билатералним односима са Кином. Такође, службовала сам у Амбасади Србије у Пекингу. Именовање на место амбасадора Србије у Народној Републици Кини представља за мене највећу могућу част и велико поверење а посебно огромну одговорност имајући у виду да су односи Србије и Кине на највишем нивоу у историји, од успостављања дипломатских односа 1955. године", изјавила је Њена екселенција за медије.

Данас је наша амбасадорка Маја Стефановић најважнија личност за савремену српску заједницу у Пекингу, јер је активно ради на развоју политичких и економских односа Србије и Кине, на сарадњи две земље у области образовања и културе. Предводила је, на пример, нашу делегацију ове године у Лијаонингу, Шењангу и Далијену, где је разговарала о инвестицијама, транспорту, образовању и размени студената. Уједно је Амбасадру Р. Србије у Пекингу претворила у једно од главних места окупљања Срба у Кини.

Татјана Солдат, директорка СКЦ “Иво Андрић” у Пекингу је, такође, као наша амбасадорка, синолошкиња, односно стручњак за кинески језик и културу. Потиче из Бањалуке, али је кинески језик и књижевност студирала од 1989. у Београду, У Кину је први пут стигла 1993. на стручно усавршавање. Од тада диркеторка Тања Солдат живи и ради у Пекингу као лекторка, преводилац, новинарка, уредница, водитељка Кинеског међународног радија и културна поселница. СКЦ “Иво Андрић” у Пекингу постоји од 2018. године, а директорка Солдат га је од доласка на чело институције пре две године, претворила у храм српске културе и центар културне дипломатије Србије и Кине. Своје кинеско искуство Тања Солдат је преточила у књигу “Кина – очима странаца, срцем домаћина”.

Најважнија српска пословна жена у Кини је директорка Јелена Грубор Стефановић. Ова рођена Београђанка је светска менаџерка и стручњакиња за међународно пословање. Радила је у Италији, Јужној Кореји, Индији и Кини. Од краја 2019. води Представништво ПКС. Успела је да српски бизнис у овој земљи претвори у пословни свет, који се препознаје највише по Николи Тесли.