Харбин – лед, уметност и снови који не познају границе

"Четврти пут у Кини, четврти пут у Харбину – граду леда у којем се уметност не ствара само рукама, већ и срцем. Ове године мој пут био је другачији од претходних: фокусиран, интензиван и у потпуности посвећен једном граду. Харбин ме је поново дочекао као стари пријатељ- хладан, величанствен и инспиративан", открива уметница.

Током овог боравка Марија је реализовала укупно пет пројеката, од којих је сваки имао посебну причу.

"Први пројекат био је намењен парку за децу, простору у којем се лед претвара у игру, а машта у радост. Други пројекат реализован је у Волги, јединственом месту у близини Харбина које је у потпуности обликовано у руском архитектонском и културном стилу. У том амбијенту провели смо четири дана, стварајући скулптуре које су се савршено уклопиле у атмосферу простора у којем се сусрећу руска естетика и кинески пејзаж. Након тога уследио је повратак у Харбин и рад у највећем леденом парку на свету – Ice and Snow World.

Тамо сам реализовала још два пројекта по наруџбини организатора. Посебно се издваја велики групни рад, права уметничка и логистичка мисија: реализација осам коња, симбол године коња у Кини. Скулптура је била импресивних димензија – 24 метра дужине и 5 метара висине. На пројекту је радило 18 уметника, а цео посао завршен је за само два дана. Деловало је као немогућа мисија, али захваљујући тимском раду, дисциплини и заједничкој енергији – успели смо.

 Скулптура је нашла своје место у музеју

Пети и последњи пројекат био је такмичарског карактера, у оквиру конкурса за Међународни културни музеј Ice and Snow World-а. Велика ми је част што сам за свој рад освојила специјалну награду – посебну похвалу жирија. Још већи понос представља чињеница да је моја скулптура из претходне године ушла у музеј, изабрана међу првих 10 од укупно 35 радова – признање које потврђује континуитет, посвећеност и уметнички пут који градим већ годинама. Ове године било је мање међународних уметника него раније.

Учествовали су уметници из Русије, Монголије, Црне Горе и ја из Србије. Мањи број људи донео је интимнију атмосферу, још јачу сарадњу и дубљу размену искустава.

 Лед као учитељ

Рад са ледом је увек изазов – крхак, провидан, непредвидив материјал који не опрашта грешке. И после десет година рада са ледом, он ме и даље учи стрпљењу, концентрацији и понизности. Управо зато га волим. Харбин више није само дестинација – постао је место којем се враћам са осећајем припадности.

Све боље познајем град, његов ритам, његове зиме и његову душу. Овде се осећам као код куће. Ова година још једном је потврдила да скулптура није само уметност, већ универзални језик који повезује људе, културе и емоције – чак и на температурама дубоко испод нуле", истиче уметница, Марија Марковић.

 Овогодишњи радови од леда:

 Између два откуцаја рађа се плод живота

Дело приказује два повезана срца, једно изнад и једно испод, која у свом средишту обухватају дете. Дрво постаје жива материја: вене срца претварају се у корење и гране, призивајући циклус природе. Рад успоставља везу између анатомије и шуме, биологије и симболике, показујући како живот настаје из сједињења виталних сила које се међусобно подржавају.

 Тајна шуме

Женска фигура је склупчана попут ћилибарског кокона међу лишћем и трњем. Она није дете, али још увек није ни жена – она је у процесу преображаја. Шума је обавија, али је не дефинише. Овде је место рађања дивље и исконско, а тренутак настанка лишен правила људског света. Не знамо шта ће се родити. Можда вила или вештица. Можда донесе светлост или таму. Кокон делује затворено, али његова суштина је бескрајна. Као и свака жена, у себи носи моћ промене: може бити блага или одлучна, лечити или уништавати, очаравати или помрачити. У срцу шуме, где се време савија, а логика ћути, ово биће није одговор, већ питање. Оно је тајна коју може наслутити само онај ко прихвата неизвесност.

 Шумска вила

Нежно се уздиже из залеђене чистине, обликована попут заштитничког духа древних шума. Прозирна крила савијају се иза ње, прошарана жилама које подсећају на лишће и грање прекривено ињем. Њено лице је мирно и будно, одражава месечину благим плавичастим сјајем. Таласаста коса се стапа са леденицама и корењем, сједињујући вилу и шуму у једно биће. Светлост која пролази кроз скулптуру ствара променљиве сенке, наговештавајући покрет и дах. Хладан материјал додатно појачава магију, чинећи вилу пролазном, крхком и живом, предодређеном да се у тишини врати природи, под зимским звездама и шапатом дрвећа.