Чувар српске речи у туђини

Гајић је читач и сакупљач књига, чувар српске речи и српске вере у туђини. Нове књиге које је купио у Београду носи у своју библиотеку, која броји око 6000 наслова.

"Напунио сам 80 година, али сам и даље спреман да учим српску историју и да откривам истине о српском народу, за које нисам знао. Све моје књиге сам прочитао и схватио да смо ми Срби мали велики народ. Мали по броју житеља у отаџбинским земљама и расејању, а велики по делима која смо оставили потмцима и човечанству. Имамо двојицу нобеловаца, на десетине светских проналазача и научника, уметнике и спортисте светског гласа. У овим годинама почео сам да размишљам шта ја могу да оставим потомцима када кренем Богу на истину", смешка се Боривоје, ког сви у Србији у у Шведској једноставно зову Гаја.

У Лунду живи са супругом Љиљаном, Београђанком, сином Миланом, снајом и унуцима Емилиом и Филипом, са другим сином Иваном и ћерком Александром. Срећен је каже, што унуци говоре српски и што га је унука Емилиа Гајић, која је постала бруцош питала: "Деда, могу ли твоје књиге једног дана да постану моје?"

Од тада је почео да размишља о томе шта ће да буде са његовом кућном библиотеком, у скромном шведском стану, када њега више не буде.

"Рекао сам Емилии да јој покалањам све моје књиге. То је њено наследство од деде. Схватио сам да је 6000 књига много за чување и одржавање, па сам почео да размишљам да са Емилиом моју библиотеку дамо на коришћење нашем храму Светих Ћирила и Методија у Малмеу, у коме постоји Српска библиотека или Градској библиотеци Малмеа, у којој може да се отвори Библиотека српских књига", рекао ми је Боривоје Гајић.

Нас двојица се знамо скоро четири деценије, па сам сазнао и како је отишао у Шведску да живи.

Гаја је један од раних српских досељеника у Шведску. Рођен је 10. новембра 1945. године у Нишкој улици у Београду. Његов отац Михајло, жандар из села Сводно код Приједора, био је у престоници на служби као пратилац возова, када је упознао мајку Душанку из Сводне. Она је била удовица са двоје деце, а син Бора им је био јединац. У породици је био и усвојеник Драган Цвијић из Приштине, ког су звали Шиптар, са којим је Бора одрастао.

"До 19. године завршио сам средњу школу "Никола Тесла", а потом Вишу машинску и пожелео да кренем у авантуру. Одрастао сам на Врачару. Као дете „дружио" сам се са Батом Живојиновићем и Драганом Николићем. Они су били момци, глумци почетници, мангупи велеградски, али су ме примали да седим поред њих и слушам њихове догодовштине. Одлучио сам 1965. године да одем у свет, јер су се у то време народу делили пасоши. Како нисам служио војску, мој побратим Драган ми је, преко људи у Војном одсеку, средио да добијем пасош да бих "ишао код тетке у Швајцарску". То је била неутрална земља, чије помињање у комунистичкој Југославији није било опасно. Знао сам за Шведску, али је она била далеко и опасна, а у Немачку се ишло само на рад. Пасош сам добио 8. новембра 1965. и са пријатељем и каснијим кумом Ратком Кнежевићем кренуо возом "Панонија експрес" за Источни Берлин", сећа се Гајић.

Пут ипак наставља ка Шведској, где живи и данас.