Мостови од тинте: град као јунак савремене српске књижевности у Мађарској

Тема овогодишњег сусрета — град као (и)сторија урбаног — постала је више од књижевног оквира, град је био не само мотив, већ и главни јунак ове вечери.

„Град није само позадина, већ живо биће које нас изазива, посматра и обликује“, поручили су организатори Јована Вечић, Андреа Шупут Марковић и Владимир Марковић, који су заједно осмислили и водили програм у два дела – поетски и прозни – уз пратећу мини изложбу графика Зорана Меселџије објављених у његовој збирци “урбаНО”..

 Поетски градови: урбани ритам у стиховима

Поетски део вечери отворио је Грга Олах стиховима који миришу на улицу и носе иронију човека који воли град чак и кад га боли, а тај урбани тон наставио је Милан Степанов, оживљавајући у песми „Кад би бивши Табан хтео“ давно ишчезли Будим, град који више не постоји, али живи у сећању. Са истим осећајем границе између човека и простора, Јована Вечић у „Апокалипси“ приказује град као почетак и крај света, док Радивоје Галић у песми „Љуби и воли“ кроз егзистенцијалистички крик призива човечност усред бетона, верујући да „човек није мртав, човека јоште има“.

Ренато Вујаковић и Драгана Меселџија донели су интимнију ноту: он у песми „Paterson“ као тиху урбану молитву о тренутку мира у буци, а она у „Оковима од свиле“ као сведочанство о припадности и усамљености у великом граду. Сликовите визије Зорана Меселџије у песми „Без боје“ одвеле су публику у подземље сенки и пролазности, док је Ненад Барановски стиховима о голубовима из СПЕНС-а пронашао тишину као облик отпора. Поетску ведрину и смиреност унео је Митар Кркељић, подсећајући да свако има свој трг, парк и мост који га чека, а вече је заокружила Виолета Цветковић песмом „Пешта и ја“, у којој се границе између човека и града бришу као мостови што спајају две обале Дунава.

 Проза: град као сведок и лик

Други део вечери, посвећен прози, водио је Владимир Марковић који је у разговору са Драгомиром Дујмовим направио осврт на његову књигу “Бајске легенде” кроз коју је он романсирано приказао славне Србе пореклом из ове вароши која је некад била и део Српско-мађарске републике Барања-Баја. Драгомир је публику подсетио да је мотив града дубоко присутан у његовом стваралаштву, од романа „Јесејево стабло“, где се у средишту налази Одеса, до најновијег дела „У сенци Будимског Герзелеза“ где се он поново враћа Будимпешти. Он је прочитао одломк о Табану и тако на трен оживео тај стари српски део Будима, са мирисом коже, старим улицама и предањима о Гелертовом брду и Алији Ђерзелезу.

Петар Милошевић, чији је књижевни глас остао дубоко урезан у српску прозу у Мађарској, представљен је постхумно кроз анализу његових дела коју је припремила и представила Јована Вечић, професорка књижевности у Српској школи „Никола Тесла“. Она је подсетила да Милошевићеви романи „London, Pomaz“ и „Ми же Сентандрејци“ истражују раскорак између егзила и припадности, као и идеју да је град увек огледало у којем човек тражи себе.

Драган Јаковљевић, аутор збирки „Пештарења“, „Тајне Павлове улице“ и „Калдрма“, није могао присуствовати због болести, али је публици упутио писане одговоре које је прочитала његова дугогодишња сарадница и колегиница Драгана Меселџија. Драган је свој књижевни деби остварио збирком „Пештарења“, те није случајно да и његов први превод на мађарски носи у наслову Пешту — онај исти град који је за њега постао и мотив и судбина. У писаном одговору који је послао организаторима, Јаковљевић је подсетио:

„Прошло је пуних тридесет година откад је у тадашњим Српским народним новинама почела да, из недеље у недељу, излази моја рубрика Пештарења... Из тих наставака настала је и моја прва књига. Од тада до данас Будимпешта фигурира у већини мојих дела, било као главна јунакиња, било као место дешавања. То сматрам потпуно природним, имајући у виду да сам неку своју животну и стваралачку зрелост доживео управо у овом граду.“

У наставку, говорећи о роману „Тајне Павлове улице“, Јаковљевић додаје да је управо та књига „врхунац моје литерарне опседнутости Пештом“. „Радња се у потпуности одвија на улицама овог града и дотиче делове историје Јожефвароша и његових знаменитих становника, односно саме Пратер улице, која се у време писца Ференца Молнара и његових Дечака Павлове улице звала управо тако – Пал утца.“

 Мост од речи: публика као саписац

У завршници вечери, публика је позвана да постане део стварања заједничке песме о граду. На столовима су их чекали папири са почетцима стихова:

“Кровови причају…”, “Док ходам…”, “Сунце се пробија…”, Прозори гледају… „Светла града…“, „Тишина ми говори…“, „Мирис хлеба…“.. Сваки од присутних дописао је своју реченицу, успомену или слику. Те фрагменте су водитељке сабрале у један текст, који је спонтано прерастао у заједничку песму.

Тако је настала колективна лирска композиција — симболички „мост од речи“ који је повезао све присутне. Показало се да књижевност није само индивидуални чин, већ и чин заједништва — као што и град, иако сачињен од појединаца, живи тек у њиховим испреплетеним судбинама и колективном сећању, у тој песми корака и гласова што се као нити преплићу улицама.

  Град као живо биће књижевности

„Мостови од тинте“ показали су да савремена српска књижевност у Мађарској живи у дијалогу са својим градовима: Будимпештом, Бајом, Печујом, Помазом и Сентандрејом. И да та књижевност има пун профил и ширину када је реч о граду као мотиву те да он фигурира као референтни оквир који повезује, и као позадинска сила која изазива али и као главни јунак који проживљава.

Организатори су се захвалили Културном центру „Српски венац“, КУД-у „Зора“ и Српској самоуправи у Будимпешти на подршци у реализацији програма, најавивши наставак циклуса књижевних вечери у 2026. Години.