Читај ми!

Лековита моћ поезије Драгане Меселџије

У тренутку експанзије осредње и лоше поезије, узроковане прекомерном либерализацијом у издаваштву и ишчезавањем књижевне критике као процењивача вредности књижевних дела, светлост дана угледала је збирка песама „Памтим“, Драгане Меселџије, српске песникиње из Будимпеште. Љубитељима поетске речи она је до сада била позната пре свега као аутор поезије за најмлађе, објављиване у зборницима, често хваљене и награђиване.

Али, како ова песникиња спада у оне посвећенике који у поезији траже и проналазе лековита својства, од којих потом справљају духовне мелеме за сопствене слабости и колективна посрнућа, чини се да јој објављивање збирке веома дуго није био приоритет. Тиме је још једном потврђена мисао Бранка Миљковића, који је говорио како је „песник одувек био онај који у другима лечи болест од које сам умире“. И управо због такве посвећености ауторке, наша заједница у Мађарској и српска књижевност уопште, већ деценијама су у ситуацији да имају веома плодну песникињу чије је стваралаштво, њеном вољом, увек чекало „нека боља времена“ да буде публиковано у форми књиге.

И ко зна колико би дуго љубитељи поезије били ускраћени за једно такво издање, да издавачка кућа ЗиД Студио из Будимпеште није одлучила да најзад стави тачку на ово предуго чекање и пружи нам на дар Драганину збирку песама за одрасле. Имајући у виду да српска заједница у Мађарској у оквиру својих многобројних институција нема установу која би се континуирано бавила издавањем књига и да се зато наши малобројни књижевни ствараоци, како сами кажу, сналазе како знају и умеју како би читаоцима представили своја дела, вредан хвале је најновији подухват овог приватног издавача.

Самим насловом своје збирке „Памтим“, ауторка дискретно позива читаоце да закораче у њен поетски времеплов и придруже јој се на пропутовању кроз време. Већина песама Драгане Меселџије припада рефлексивној поезији, а одликују их рафинирана реминисценција, изазовна полисемија и магија подтекста. Њена поезија је мисаона, са дубоко емоцијоналним односом према свему проживљеном, било оно добро или лоше.

У свом солилоквију, протканом успоменама и сетом, песникиња нам кроз емотивно исцртану паралелу између времена прошлог и садашњег, казује о мирисима недељног ручка и једном другачијем времену, које јој „као доброте бреме одмара на плећима“. Памти доброту комшилука „без себичлука и простаклука, прострту иза откључаних врата и широм отворених капија, добрих намера“.

У свести читаоца се, након ових стихова, нижу слике драгих предака. Видимо их како јутарњу кафу испијају у друштву комшија, којима су неретко једног јутра били домаћини, а следећег гости, и тако деценијама. Био је то начин да и практично покажу оно о чему су увек говорили – да је добар комшија благо, драгоценије чак и од крвних сродника. Тако се у нашем народу стварала једна особена врста духовног сродства. Били су ту једни за друге у приликама и неприликама, у временима добрим и злим; међусобно се подржавали и храбрили, заједно се веселили и туговали, лечили једни друге када је требало, па и главе заједно спасавали.

У судару таквог времена и овог нашег, што „као хладних бисера ниска шљашти, а тамни и душу стиска“, ауторка спас проналази у памћењу доброте, која већ миленијумима на својим плећима носи и од пропасти чува постулате људске цивилизације: „И све што не ваља / преправљам и кратим / а душу греје / то добро / што сећањима / залтим / и памтим.“

Иако их директно не спомиње, песникиња нас посредно упозорава на погубност нових модела међусобне комуникације и на снажан продор људске хладноће, која прети да нас потпуно окује и одвоји од човечности као наше суштине. Остваривање личног интереса путем манипулација данас је нешто што се толерише, подразумева, па и очекује. Не треба бити стручни аналитичар, да би се приметило како макијавелистички принцип (“циљ оправдава средства”) у многим сферама постаје носилац примарног система вредности. Многи од нас не бирају средства којима ће у први план истаћи себе, како би из тог истицања остварили непосредну корист, по правилу на штету неког другог. Постало је потпуно неважно како ће се осећати онај ко је таквим понашањем погођен.

Кроз измаглицу сећања, обојену благозвучјем и суптилном еуронијом, Драгана Меселџија се у појединим песмама директно обраћа драгим особама, а посебно снажан печат овој књизи дају њена поетска казивања о мајци. Могло би се рећи да је поред насловне песме „Памтим“, једна од најснажнијих, а тиме и носећих у збирци она под насловом „Даљина“, у којој песникиња описује изненадни сусрет са својом мајком:

„Загрли ме и стеже / од зебње неке, / тешке, / далеке. / Док гледа ме понизно / тај поглед ме заболи / и душу ми оголи. / Осетих се туђом и далеком, / и уплаших се те даљине... / Она неспретно затеже / стару кецељу, / а ја се постидех / своје свилене хаљине.“

Ако су највећа слава народа његови писци, наша књижевност, а посебно српска заједница у Мађарској, имају разлога да буду поносни. Песме Драгане Меселџије су, управо због њихове снажне симболике, универзалних значења и хуманих порука које носе, предодређене да трају и да нас, након сваког новог читања, учине бољим људима.

понедељак, 26. фебруар 2024.
12° C

Коментари

Re: Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Мајка
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Rad s ljudima
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
'Ako smo pali, bili smo padu skloni.'
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво
Ministarka zdravlja????
Акушерско насиље – чије је ћутање неопростиво