Стојан Миланов – причај ми причу

Траг постојања

текст: Др Дијана Милашиновић Марић

Слике ствараоца Стојана Миланова (1963) приказане на овој изложби настале последњих година указују да је уметник слободно искорачио у нову фазу стваралаштва у коjoj су обједињени његова техничка вештина, унутрашње надахнуће и креативна искреност. У овим радовима заокупљеност људском фигуром, светлом, композицијом, сликаном материјом-бојом, подређени су идеји да уметност може и треба да поврати вредност сликања мотива „узвишеног” обичног тренутка, заправо да успостави метафоричну комуникацију са универзалним, сазнајним и естетичним кроз призоре локалног и интимног. Представљене слике нису само његове особите личне интимне приче, које осећајно визуализује и са занимањем од гледаоца ишчекује њихово тумачење, већ сведочанства и стање духа, тако наглашавајући уметнички печат ствараоца који је остао веран својој теми, мада уз спремност да се надограђује, модификује, истражује.

У настојању да сажимањем, са мање елемената и дефинисаним потезом, искаже чисту ликовност, Миланов поступно напушта реалистичан проседе и продире у гранични простор између фигуративног и апстрактног, обликујући слике које као да лебде између призора и сна, ритуала и свакодневног, дефинисаног облика и фрагмената форме. Његов рукопис у начину сликања, потезу, колориту, пастозности кроз време се мењао развијајући све већу деликатност, али и супротстављеност дурског и молског валера, и тежњи да се не изгуби спонтаност. Слојеви боје, у фокусним деловима слике делују као еруптивни наноси експресивног геста, често фрагментисани, готово колажни, са видљивим траговима четке и шпакле, што ствара утисак динамичне разградње облика.

Фигура, било женска или мушка, израња из наслага сликарске материје као рељефни отисак уз подтекст да се сликом не описује већ материјализује траг постојања. Тако призор Две сесре с ламом, као да евоцира мотив чуварки светлости – духовног огњишта, женске мудрости, опстајања, традиције. Фронтално постављени ликови издвајају се из апстрактног позађа сведеним формама обавијеним богатством и тексатуром пастозно осликане тканине. Боја овде не служи дескрипцији, већ је носилац емотивног контраста: топло-хладно, тишина-говор. Сличног симболично-ритуалног карактера је и слика Шаманка, жена са посудом из које се вије дим који изазива обредну асоцијацију, дим као жртва и жена као посредница између видљивог и невидљивог. Слика Жена која меси хлеб није портрет у психолошком смислу, већ вишезначна и симболичка сила: фигура у клечећем ставу, нагнута над масом брашна и воде, густе фрагментисане боје, призор је који одаје симболику свакодневног ритуала – метафору стварања, оду жени као стубу живота. Својеврстан лирски контрапункт претходним је слика Три суђаје која одише интимном атмосфером, поетичношћу и крхкошћу док наглашено плави и љубичасти тонови у Акту са шеширом доприносе експресивној сензуалности слике. Однос тела и духа се преплићу у визуелном вртлогу између еротичности и апстрактне конструкције.

Уз медитативне, нежне, загонетне, магичне, заносне женске фигуре Миланов слика експресивне мушке ликове приказане у стваралачком чину, процесу изражавања или раду. Хармоникаш, гитариста, музичари, тежак, готово срасли са својим инструментима и простором су фрагментисане, унеколико не сасвим обликоване фигуре – метафоре стваралачког чина, чији покрет, став, и извесна меланхолија, изражавају унутрашњу енергију и ритам. Пастозни наноси боја постају као тонски склад, мелодија, линија бразде а потези руком следе ритмичну композицију. Односи нанесене боје: тамно-светло, грубо-глатко, у функцији су динамике тона, покрета и снажне емоције. У стваралачком процесу и на слици и код сликара осећа се симбиоза између духовног и материјалног, напора и лепоте стварања, да би се енергија преточила у дело – персонификацију уметности као отпора пролазности.

Сликарство Стојана Миланова је својеврсна визуелна антропологија: кроз женску фигуру, фигуру тежака, дар, суђаје, музичаре, он промишља континуитет живота и уметности, повезује идеје материјалне лирике, поетике боје и тела као трајног записа. Фигуре су обликоване као рељефи сећања, свака је остала забележена у тренутку између нестајања и трајања. Композиција слике често је постављена као сцена, фигуре обасјане светлом имају животне улоге у иконичној представи.

Посматрајући радове на изложби суочавамо се са питањем развоја уметности након епохе модернизма као и начина на који уметник налази своје место у савременој естетици. Стојанове слике карактерише снажна гестуалност, слобода и пастозност наноса боје, готово рељеф, као и редукција форме. Оваквим поступком двојног кода: лирског и драматичног, интимног, готово симболичног склопа и робусног наноса материје, отварају се бројне могућности које Миланов исказује као „осећајни хоризонт” где је посматрач активни саучесник у значењу слике потцртавајући феноменолошко схватање да уметничко дело није објекат за посматрање већ облик отварања посебног уметничког света. Његово сликарство одликује одлучност, сигурност и спонтаност као пратиље интуиције а потез и интензитет боје су стање духа, тренутак присуства, готово визуелна медитација чиме остварује дијалог са уметницима који истражују границе слике као искуства, не само као визуелног призора, што је у духу савремене естетике. Кроз активан дијалог са традицијом фигуративног сликарства и претварајући га у метафору живота саме слике, указује да сликарство и даље има моћ да гради истину, и то не имитацијом стварности већ кроз њено разлагање, кроз боју, фрагмент, гест.