Пупинов животопис на путоказу

Трагом недавне репортаже из Идвора у листу Политика под насловом „Село на 7.279 километара од Њујорка" редакцији се јавио Мирослав Станковић, редитељ из Панчева, који дуго проучава Пупинов живот и дело. Не скривајући задовољство што су у тексту поменули путоказ и објавили фотографију обележја, Станковић је казао да је он иницирао његово постављање у Идвору 2015. године, поводом 80 година од Пупинове смрти и једног века од како су телефонске жице са атлантске обале стигле на обалу Пацифика и пренеле први људски глас који се чуо преко континента.

„То је био Пупинов калем. Као пионир развоја науке и информатичке технологије, Пупин је омогућио личну и отворену комуникацију између људи и континената", објашњава Станковић.

Према његовим речима, обележје у Идвору је заправо спомен-путоказ, на којем је изражена километража од тог села до наведених градова. Најближе је Панчево, удаљено од Идвора 45 километара, а најудаљенији Сан Франциско, до којег би од Пупиновог родног места требало превалити 10.130 километара. Ту су још и Београд, Москва, Токио, Пекинг, Њујорк, Чикаго, Вашингтон, Париз, Берлин и Лондон. Станковић додаје да би ускоро требало да на овом обележју освану и Норфолк и Стокхолм.

„Пупин је у Норфолку имао кућу и имање где се окупљала тадашња интелектуална елита Америке, а за Стокхолм сам се определио зато што су Швеђани међу првима сагледали значај Пупиновог калема, који је један шведски инжењер назвао генијалним изумом", наводи Станковић за наш лист.

Део путоказа, постављеног уз донацију једне приватне фирме, јесте и табла с цитатом из Пупинове аутобиографије: „Многи мисле да се читав мој проналазак састоји у открићу Пупиновог калема. Највећу заслугу за то имају инжењери Америчке телефонске и телеграфске компаније и пастири Идвора. Први су дефинисали проблем чије је решење довело до открића, а други су ме учили вештини дојављивања кроз земљу, што ме је навело на физичке принципе на којима се базира откриће."

Станковић открива да је путоказ требало да буде део несуђене туристичке руте „Пупиновим путевима", коју је осмислио уочи Универзијаде у Београду 2009. како би се учесници тог надметања из целог света упознали са свим битним локацијама у Србији на којима се Пупин обрео. Осим Идвора, посебно место би у томе имао манастир Врдник (Раваница) на Фрушкој гори.

„Када је 1892. године Пупин са супругом, Американком Саром Катарином Џексон, посетио Саборну цркву у Новом Саду, обишли су тада и овај манастир, где је она видела како се слави православна манастирска слава, а у манастиру су се тада налазиле и мошти српског цара мученика Лазара", објашњава Станковић своју иницијативу, за коју надлежни тада нису имали слуха.

Наш саговорник не одустаје, па му је намера да у догледно време иницира да се барем код манастира постави табла о Пупиновој посети тој богомољи.

У намери да кроз туризам афирмише Пупиново дело, он је предлагао и да се у Идвору подигне етно-село са старим банатским кућама. Тамо би се налазиле и репродукције дела Уроша Предића, Паје Јовановића и других сликара која је Пупин откупио, а чији се оригинали чувају у Народном музеју у Београду. Међу експонатима би био и текст рецензије Милоша Црњанског поводом првог објављивања Пупинове аутобиографије на српском, у којој је класик српске књижевности оценио да се наш геније, „син сељака из Идвора, моћни господар електричних изума, показао и као писац у најбољем светлу".

 Цензурисани Свети Сава

Осим што припрема документарни филм о Михајлу Пупину, Мирослав Станковић је приредио једно од издања његове аутобиографије, овенчане Пулицеровом наградом.

Према Станковићевим речима, то издање је насловљено дословним преводом с енглеског оригинала (уместо устаљеног „Са пашњака до научењака" - „Од усељеника до проналазача"), а садржи и пасус који је избачен приликом објаве ове књиге после Другог светског рата. У том „спорном" делу Пупин описује заслуге Светог Саве за аутокефалност српске цркве, уз помен Стефана Немање.

„Тај део се, осим у оригиналу, налазио и у првом преводу на српски Милана Јевтића из двадесетих година прошлог века, али је у послератној Југославији изостављан из идеолошких разлога. Нема га ни у преводу др Александра Маринчића из 1979. године, објављеном у част 125 година од Пупиновог рођења, а ни у потоњим издањима, иако је још 1990. године Свети Сава поново постао школска слава у Србији", објашњава Станковић, који сматра да би Пупинове посмртне остатке, управо због његове повезаности с православљем и духовношћу, требало из Њујорка трајно преместити на плато испред Храма Светог Саве у Београду.