Хуманост у коренима

Стојан Стевановић родом је из Лопара, више од три деценије живи и ради у Швајцарској. Успешни је привредник, хотелијер, не само на просторима Швајцарске већ и у Републици Српској.

Када је епидемија коронавируса почела да се шири одлучио је да сву своју имовину, и у Швајцарској и у Лопарама, стави на располагање онима којима је то потребно. У Швајцарској је, у сарадњи са конзулатом Републике Србије, у његовим хотелима смештено много људи са простора Балкана који су остали преко ноћи на улици. Такође, донирао је и новчану и медицинску помоћ, заједно са удружењима Мајевичани и Привредници.

"Тридесет година живим у овој земљи, али моје родно Лопаре живи у мом срцу. Некако, све добро што сам понео, понео сам из тог места. А знате оно - из свога места одеш, али оно из вас никада не одлази. Све време био сам уз свој родни крај, и у тешким и у лепим временима. Што се хуманих акција тиче, заједно са градоначелником Лопара вратили смо у живот Удружење Мајевица. Још у оно време када сам имао ресторан Византија, све што је требало, од помоћи становништву Лопара, појединачним породицама, до обнове цркве, помоћ у поплавама, за време рата па и сада за време короне, нисам пуно размишљао већ "повукао ногу" и заједно са Удружењем и уз подршку моје породице помагали где је требало", каже Стојан Стевановић.

Стојан није имао лако детињство. Босоног је пешачио до школе, а оно није оставило ожиљке само на стопалима, већ и поуку да те ожиљке не заборави.

"Све ово што радим, заиста има везе са мојим почецима. Долазим из сиромашне породице као и многи из мог краја. Моја ћерка некада зна да ми каже, када јој причам о тим временима: „Је ли то наук оних 24 босоногих километара ?" И јесте, заиста јесте. Стечено ми никад није помутило љубав према мом завичају, али и потребу да помогнем кад видим да могу. Заболе ме понекад злуради коментари неких људи које сам сматрао пријатељима, али сам радио и настављао даље. Предност сам дао раду и помоћи. Први сам уложио у мој завичај. Председник Удружења Мајевичана Горан Новаковић и ја смо и сада у овим тешким времена коронавируса, одлучили да донирамо новчану помоћ ризичним групама у Лопарима, највише старима и немоћнима. Око 174 пакета је подељено мештанима, наравно пазили смо и на то да помогнемо домаћу производњу, па су све потрепштине купљене у домаћим продавницима", каже Стевановић.

Лопаре је помогао и медицинским справама за физиотерапију.

"Желимо да отворимо Центар за физиотерапију, да користи повратницима из иностранства, али и домаћем становништву. Све те донације су такође послате после консултације са начелником Дома здравља и Центром за социјални рад који вредно раде и знају шта је најпотребније, зато и сам град Лопаре функционише добро. А ми смо ту да помогнемо са чим треба и кад треба. И морам истаћи да ова општина због узорног владања и доброг вођства нема ниједног оболелог од корона вириса", истиче Стојан.

Иза бројних хуманих акција стоји име Стојана Стевановића а он то не крије, јер жели да тако подстакне и друге.

Помогао је повезивању српских и швајцарских предузећа, а захваљујући Удружењу Корени, чији је оснивач, први пут у Швајцарској прослављен је Дан Републике Српске.

"Представили смо своју културну баштину, а уметност и јесте најбољи амбасадор једног народа. Када томе додамо и конкретне привредне и економске договоре, морамо признати да смо урадили епохалну ствар. Више од 500 људи је присуствовало прослави, а више од 1000 људи је учествовало и дало подршку", истиче Стојан.

Стојанови напори били су заустављени недавно, али накратко. Десио се пожар, у коме је добар део хотела Кристал изгорео. Хотел је пре пола године реновиран, а у време пандемије служио је као карантин.

"Сломило ме је на час све то. На једној страни корона, на другој људи који су се нашли без ичега и онда ватра. Не постоји тај новац који може да наконади сав труд и наде. Али, нема одустајања. Први гости у мом новом хотелу су дошли у 6 сати јутрос, дочекао сам их на ногама и вечерас ћу задњи лећи. А помоћ другима, као што смо рекли на почетку, мени је једноставно урезан у стопе. Моји преци су увек говорили: „Ништа у гроб понети не можеш, помози као што су и теби помагали". Водим се тиме, па ми је пуно срце када видим своју децу да на исти начин размишљају и раде. Генетика је чудо, добре корене је тешко сатрти. А када видите колико људи вам се захвали и говори о ономе што сте урадили то вам је највећа награда. Велики смо онолико колико другима дајемо. Срце нема цену", каже Стојановић.