Срби у Ченеју

„Већ се види ченејски торањ, али је далеко још од Ченеја... Још мало, ето их на Вашаришту. Прођоше крај гробаља, оставише велики бунар накрај села и велики крст и уђоше у Велики сокак", овако је описивао чувени Стеван Сремац путовање „посвађаних" сеоских свештеника Ћире и Спире ка епископу у Темишвар.

У Ченеју су попови преноћили код попа Олује, где је он у поноћ украо Ћирин зуб, заправо, „корпус деликти" туче попова, и заменио га коњским у корист попа Спире. Петрићев бунар и пољана Вашариште из романа и данас су постојећи топоними као утабани траг вековне прошлости српске у Ченеју.

Српска црква у Ченеју вероватно је зидана давне 1730. године, наводи Стеван Бугарски, као прилог у књизи Споменичко наслеђе Ченеја Игњатија Попова, а богородичин и архијерејски престо постављени су тек 1830. године, иконостас Георгија Петровића направљен 1848. године и црква коначно патосана мермером 1851. године. Међутим, др Саша Јашин пише у својој хроници да су пећки монаси посетили Ченеј још 1660. године и наишли на попа Недељка и угледне домаћине Јована и Крсту.

Данас Ченеј има 485 верника српске националности, односно, 230 домова, тврди отац Разван Борислав Макавеј.

„Међутим, има и оних који живе у граду, а родом су из Ченеја и желе да припадају нашој црквеној заједници. Има око 30 таквих породица," каже отац Макавеј. "Они живе тамо, а овде желе да окончају своје животе и сахране се на ченејском гробљу", додаје он.

Изгледа да код људи постоји необјашњиви архаични страх да се чак и након смрти не раздвајају ни по коју цену од своје заједнице, родбине и породице, иако само душа „преживљава" одлазећи ка свом праотачком извору, самом Богу. Међутим, у Ченеју то говори да обичаји и традиција снажно живе. То се највише види на Васкршњем јутрењу, када се једна улица радосно опкољава са неколико стотина верника, како каже отац Макавеј.

У ченејској школи слика није тако живописна. Тамо се полако гаси традиција учења на српском језику. Српско одељење постоји данас само у забавишту. Тамо има двадесетдвоје деце, док остали ђаци уче српски језик факултативно. Од првог до четвртог разреда има пријављених осамнаесторо ђака, а од петог до осмог 14 ђака српског порекла. Како год, на једном зиду стоји Захвалница Савеза Срба у Румунији Основној школи Ченеј у знак признања и захвалности за допринос очувања наше традиције и обичаја.

Некада је постојала само српска зграда у оквиру школе, поред данашње полицијске станице, када се мандаторно учило на српском језику од забавишта до осмог разреда. Након Револуције, ова зграда која је окупљала и до 200 српских ђака изгубила је постојање. Коначно се и српско одељење у школи угасило 2010. године.

„Нисмо тада могли да сакупимо петоро српске деце као предуслов за опстанак и наставак функционисања српског одељења. Једноставно није се нико тада могао убедити", прича разочарано Дијана Феричан, садашња директорка ченејске школе.

Пад наталитета, миграције и мешовити бракови променили су стварност Срба. Тако еволуција учења на српском језику у Ченеју иде од сопствене школе на матерњем језику до тренутног факултативног учења.

Иначе, постојање школе потиче чак из 1776. године. Крајем деведесетих година 19. века толики је био број српске деце да се појавила потреба за изградњом још једне школске зграде. Одобрење за зидање добијено је 1898. године на плацу уз Српску цркву. Зграда је саграђена 1912. године и служила је тачно сто година као школска установа до тренутка када се отворила нова школа. Више од половину века била је у власништву општине због причињене конфискације у комунизму.

Под вођством протонамесника Саше Јашина покренут је поступак реституције одузете имовине. Ово лепо здање, пред којим стражаре гранате крошње липе, како вели Милица Попов, поново је 2008. године постало црквено власништво и опет ће бити на корист српске заједнице. Уз помоћ Савеза Срба у Румунији некадашње учионице трансформисане су у просторије које ће бити намењене за седиште Месне организације, музеј и библиотеку. Биљана Ранков вели да ће музеј бити смештен у три просторије Српске куће, као својеврсни један времеплов села, јер пошто потом - "Мора да остане неког трага, јер нестајемо, јединог трага ће бити на гробљу и у цркви."

Иначе, баш у тој згради Црквене општине, бивше школе, или како је данас називају Српска кућа, живео је и радио Душан Васиљев у периоду од 1919-1923. године. Овај српски књижевник кога је прерана смрт спречила да буде највећи српски песник записао је стихове који и данас одјекују у Ченеју када се угледа његова стварност:

"Поље је немо. Каткад прелети јато црних, прогнаних врана, или гавран, ил' друга злослутна птица; и Човек, што се кроз сутон скита, осети да се у болном његовом срцу кида по једна танка, златна жица..."