Јесу и нису

Да ли су за мању присутност гледалаца криве искључиво ниске температуре и снажна кошава, која је тог понедељка хучала и завијала старомолдавским сокацима, или су Фашанке већ прошлост? Ову дилему разјасниле су у великој мери последње године, а коначне одговоре добићемо за само неколико наредних.

Представа под називом Старомолдавска сеоска зезалица почела је око 16 часова, а организатор је било културно-уметничко друштво из места и Месна организација Савеза Срба.

Необични сплетови игара, „талентовани" фолк певачи и ништа мање надарени хармоникаши, каубоји и каубојке, смењивали су се сценом дуже од сата. Својски су им припомагали чланови Културно-уметничког друштва Мачевић из истоименог места. Младићи у марамама и сукњама, девојке у мушкој ношњи, нашминкани и једни и други, изводили су чудне кореографије и нумере, а непрерушени су били једино најмлађи извођачи, чланови школице фолклора.

Најактивнија је била... водитељка. Или водитељ (имало је шешир, бркове, панталоне тегет боје од тренерке, плаву машну око врата, сако с пластичном флашицом у џепу и руком непрестано на флашици, а микрофоном у другој, мање заузетој руци). Певало је (односимо се на оно што је било водитељ или водитељка, а звало се Сава), играло и на сцени и испред ње у колу, представљало, рецитовало...

Фашанке нису више у моди, чули смо небројено пута прошле седмице. Било је некада незамисливо да крајем сваке зиме или почетком пролећа улицама не продефилују поворке лорфи. Сви узрасти су учествовали у овом обичају. До пре (само) тридесетак година, маскирали су се, преграђивали и млади, и стари, и мушко, и женско.

Ишле су лорфе и мечке групно или појединачно у свим местима Дунавске клисуре и Пољадије. У неким селима само прва два дана, а у другима током целе једне седмице и то оне прве после Белих поклада, када према српском православном календару почиње велики или ускршњи пост. Понедељком би обично пролазила свадбена поворка: младожења, млада, кум, старојко, девер, жарач... Мушкарци су се прерушавали у жене и обрнуто. Парадирана је и сахрана и то суботом. Црн барјак на обичном штапу, ковчег, „поп", „црквењак", прави (живи) покојник, вриска и писка „ожалошћених"...

Поред првобитног облика одржавања овог обичаја којим је симболизован препород природе и победа светлости над тамом, један од циљева маскирања у новије време био је и да се исмеју људске мане. Било је веома важно да прерушене нико не препозна. Лорфе су облачиле стару одећу, а лице прекривале фирангама и марамама. Мечке су имале преврнуте кожухе, гуњце, „груњаце", око паса кајишеве или ланце и на њима клепетуше и звонца.

Мачевић је још једно место Дунавске клисуре у којем је прошле седмице приређена шаљива представа поводом Фашанки. За све се постарала Месна организација ССР, а финансијску помоћ добили су и од општине Нова Молдава, рекао нам је председник МО ССР у Мачевићу Радослав Петко. И овде су главни актери били чланови Културно-уметничких друштава Мачевић и Стара Молдава предвођени уметничким руководиоцем Савом Константиновићем. Представи је присуствовао и председник општине Нова Молдава, којој Мачевић административно припада, Адријан Торма.

Селом је пре тога прошла маскирана поворка, сахрана, „са`ранили смо нашег Јоцу", а програм је одржан у школском дворишту, на отвореном, с почетком у 16 часова. Представа је била слична оној приказаној у Старој Молдави, у понедељак. Али је зато у Мачевићу било много више публике.

„Ту смо да се мајмунишемо", дао је тон водитељ на самом почетку, а добра забава, да не кажемо „мајмунисање", трајало је скоро два сата. Атмосферу су, поред разиграних младића и девојака, организатори загрејали и врућом, медљаном ракијом. У лименој шерпи, кроз густу пару која је репортеру замаглила наочаре, запазили смо и како плове по ракији ситна, црна зрнца. Биберова, тврдили су упућенији. Поред младих играча, цупкала је и публика, што од зиме, што понета игром и песмом. Једни су промрзле руке трпали у џепове, други трљали и грејали их пластичним белим чашицама, а након представе, организатори су за све припремили посан гулаш. Наравно, од свињетине.

„Волим ово што се дешава, како наша омладина зна да се организује. Код нас Фашанке нису се правиле сваки дан, само у понедоник и торник, а у суботу се са`рањивале. Мечке узму оне кожуве, бацу клепетуше циганске, па лупају... Јуру девојке, жене, " рекао нам је седамдесетдвогодишњи Станко Трујкић из Мачевића, који је стоички, по хладном ветру, не само издржао и одгледао представу до краја, него, као младић, заиграо потом у заједничком колу.

Ни Пољадијци нису заостајали. Свадбена поворка прошла је Соколовцом у петак, 23. фебруара, након чега је у месном Дому културе одржана игранка. Игранку је организовала и омладина у Луговету, 24, у суботу. Како сазнајемо од Саве Вуксановића, у Луговет су дошле и лорфе из Соколовца. Свирали су Горан Стефановић, Мара Горун и Дарко Илић, а певао је Драган Марку.

Да ли су млади већ огуглали на Гугл? Сигурно нису. Да ли су младима (и старијима) потребни овакви моменти и разонода? Чини се да јесу. А чини се још нешто. Да се између овог „јесу" и оног „нису" наслућује потреба да се изнађе и успостави склад и помире и уравнотеже две, можда само на први поглед, супротности.