Вером, словом и колом у Темишвару

Аскет и мудрац, проповедник народне вере и првопрестолник црквени, државник и ктитор, миритељ завађених и заштитник убогих, законодавац и просветитељ српског народа и све српске земље - уистину, све чега се Свети Сава у своме животу на земљи дотакао, или о чему је мислио, што је чинио или о чему је сањао, постајало је темељ, искра неугасива, благородни корен.

Милош Црњански је овако одредио величину и објаснио неупоредиво зрачење Савине личности:

"Од њега почев, и његовог доба, слика српства на Балкану пуна је нашег дивног неимарства, зелених и модрих, надземаљских светлости нашег црквеног сликарства, трептавих пламенова жижака, крај којих бдију, у ноћи, писци црнорисци, ученици белог Хиландара, величанствених појава средњовековних ктитора, владара просветитеља и светитеља, чије руке допиру до Сирије и Синаја, дижући болнице и остављајући траг светле, средњовековне српске културе."

Овим је речима публику поздравио у име организатора Савеза Срба у Румунији, водитељ вечери Марко Аџић уводећи их у атмосферу Свечане академије тог 26. јануара, кад је сумрак хладно падао на Темишвар.

Пуна дворана Опере дочекала је на ногама Химну Светом Сави у извођењу Хора Православне српске саборне цркве под вођством професора Јоце Бугарског.

У име Српске православне цркве беседу је изговорио манастирски егзарх, протосинђел Јустин (Стојановић) рекавши између осталог:

„Прича о Светоме Сави је најдужа прича у српскоме народу, а та прича не стари, нити се умара, и све што даље о њему причамо, само су нова поглавља те недовршене Савине приче."

Чланови Позоришног студија Талија Александра Петров, Лука Стојков и Милица Симоновић дочарали су књижевним избором утицај Светог Саве на српску књижевност, а музичку потпору пружили су чланови Хора Српске саборне православне цркве примереним избором духовних песама које су се смењивале са књижевним интерпретацијама чланова Талије.

У завршетку првог дела вечери наступио је под диригентском палицом Јоце Бугарског и Дечји хор Српске гимназије Доситеј Обрадовић који је извео две чувене песме Сини сунце са Косова и Ко удара тако позно.

Овогодишњу Светосавску прославу Савез Срба у Румунији посветио је великом пројекту Темишвара као престоници европске културе 2021. године. Темишвар то заслужује, а ми смо увек били његов део.

Светосавску академију увеличали су својим присуством и званичници, представници Српске православне Епархије темишварске на челу са протојерејем-ставрофором и архијерејским замеником, Маринком Марковим, Његова екселенција Владан Тадић, генерални конзул Србије у Темишвару, заменик префекта жупаније Тимиш Данијел Кристијан Францеску, председник ССР Огњан Крстић, посланик ССР у Парламенту Румуније Славољуб Аднађ, почасни председник ССР Славомир Гвозденовић, директор Српске гимназије Јадран Кланица и др. Били су те вечери у сали и наши професори, ђаци, родитељи, наши Срби који на овај дан не пропусте да виде, чују и уживају у песми, игри и традицији.

 „Ноге раде, тело стоји"

Ако ишта о Србима у Румунији може да се каже, то је да фолклор обожавају, негују и чувају, али кад се за Светог Саву укаже прилика да се види како то професионалци раде, онда је то више од спектакла, онда је оваква приредба и лекција, и час историје, и час уметности.

Управо је тако публика доживела наступ српског националног Ансамбла Коло, прослављеног са пуним правом у свету, које је побрало бројне награде како у Србији, тако и ван ње.
За сваку игру коју су извели имали су и по кратку причу, о самој кореографији, о старости игре, о поставкама и људима који су је пре неколико деценија спасли од заборава.

Темишварска публика могла је да ужива у извођењу игара из Призрена, Гламоча, затим у влашким играма, па играма из околине Ниша, из Баната и Босилеградског Крајишта.

Шта је оно што је изазвало овације у публици те вечери? Прелепе ношње, прецизност корака, ритам који се у секунди поштовао, и нека посебна лакоћа корака, иза које засигурно стоји много, много сати вежбања. Свако је вероватно другачије доживљавао оно што се на сцени догађало, али је тренутак када нам се одузео дах од лепоте био тренутак када су чланови ансамбла Коло извели Немо, гламочко коло. Без музике, само уз бат корака, енергично и тачно, они су корацима створили музику. Осећај је неописив. Требало је бити те вечери у дворани и све то доживети.

Но, пошто смо ми Банаћани, а сваком је своје најмилије, кад ударише по ситним банаћанским тоновима, аплаузи учесташе, а ритам публике и ритам уметника на сцени постали су једно. Што би Лала каз`о: Ноге раде, тело стоји. Енергично, лепо, лако. И незаборавно.

Колико се Темишварлијама све свидело, дало се препознати не само по аплаузима, већ и по целој сали која је дуго уметнике поздрављала на ногама и од Ансамбла Коло измамила још један излазак на сцену и још једно поклоњење.

Но, вече није закључено овде. Оно је тек почињало у фоајеу Опере, где су Срби заподенули своје коло уз оркестар у саставу: Радослав и Марко Радин, Саша Панић, Себастијан Струца и солисткињу Мирјану Јовичин. Било је, весело.