На обали овог света

"Пре педесетак година, када су мој син и кћерке ишли овде у осмогодишњу школу, у тој нашој школи Петар Кочић било је више од хиљаду основаца. Већ неколико година нема у селу ниједног ђака", прича Савка.

Многи се чуде како бака Савка са својих 92 године живи сама.

"А ја им кажем нисам сама-имам овде коке, пилиће, јагоде, малине и цвијеће да ми је лијепо код куће. Готово сав народ је напустио село, па и моја дијеца. Изгледа да сам их школовала да би ми отишли, кувала сам наставницима годинама да бих могла да плаћам стан у Сарајеву, када су студирали, а мени некада остане само да огребем шерпу", искрена је бака.

Син јој живи у Београду, а кћерке - једна у Сокоцу, а друга у Аустрији.

"Син ми највише помаже, често је код мене. Дјеца и унуци ми донесу све. Све имам, али ја волим да радим, све док могу. Сваке суботе направим пите, очекујем увијек да ће доћи неко недељом, кажу ми да нико у селу не зна направити такву.

У Соколовићима имамо и асфалт, и воду и струју и све што треба, али сви одоше у град, више воле тамо бити гладни него у селу сити. У селу сам рођена и село волим", каже бака Савка.

Каже да се у селима здравије живи, а њена мајка је доживела 103 године.

"Највише сам се дружила са Војком и Миодрагом, али они су већ отишли на обалу оног свијета и више знам оних који су већ тамо, него ових овде, где сам и ја.

Мало је данашње омладине која личи на своје претке. Кад упалим телевизор, видим неке које са себе немају више шта скинути. Исцртане по тијелу, ваљда виделе једна од друге. Нешто мислим, и моје овце су такве. Чим једна оде у страну, крену све за њом", закључује бака Савка мудро.