Манастир Тавна

Манастир Тавна, једна је од најстаријих грађевина овог дела Семберије. Добио је име по речици Тавна, притоци Дрине, која протиче испод манастирског имања.

Легенда каже да је ова речица, после крваве битке у манастирској околини, потамнела од тела и крви житеља манастирскох калуђера. У време освајачких похода и устанака окупаторске власти - манастир Тавна био је најчешће склониште за вернике и устанике. Током бурне историје више пута је паљен, разаран и обнављан.

Највеће страдање манастир је доживео средином Другог светског рата, када су га усташе до темеља спалиле. Тада је изгорела богата манастирска библиотека, сви стари списи и матичне књиге, осим једног старог Светог писма које је у Тавну доспело из једног руског манастира.

У 18. и 19. веку у Тавни се налазила се богословска школа и манастир је тада био просветно седиште целог подрињског краја.

Манастирска црква посвећена Светој Тројици била је осликана фрескама које подсећају на фреске херцеговачког манастира Житомислић и манастира на Озреду.

После Другог светског рата Тавна је била згариште, па је остала и без монаштва.

Тек 1954. године из манастира Жиче у Тавну је дошло неколико монахиња на челу са игуманијом Јустином и тако је почела обнова Тавне.

Данас, бројне монахиње манастира, Тавну су марљиво и лепо уредиле и заједно са прекодринским манастирима у Србији: Петковици, Чокешини и Радовашници код Шапца, Тавна чини такозвани православни прстен.

У последњем рату, од 1992. до 1995, у Босни и Херцеговини монаштво је напуштало манастир због близине борби на Теочаку код Тузле и бежало преко Дрине у Србију. У овом последњем рату на том подручју манастир Тавна, срећом није оштећен.

Тавна има велико пољопривредно газдинство и богато манастирско имање, које је својевремено комунистичка власт одузела, али оно до данас манастиру још није у целини враћено.

Игуманија манастира Тавна, мати Марта, веома је цењена у бјељинском крају и целој Семберији.