Дан матерњег језика обележен у Хајделбергу

О историјским подацима у вези са овим даном и значењу појма матерњи језик, ученицима и родитељима, говорила је мастер професор српског језика и књижевности Милана Ракић.

"Будући да срећем доста деце из мешовитих бракова, желела сам да појасним да матерњи језик није само језик којим говоре њихове мајке, како то деца обично мисле. То су језици њихових родитеља, њихових предака, коме год народу они припадали. С друге стране, примећујем да деца на паузама између часова одмах започињу међусобну конверзацију на немачком језику, с образложењем да им је тако лакше. То јесте природан ток јер је већина њих рођена у Немачкој, ту одрастају, школују се и друже са својим вршњацима. Међутим, младе нараштаје треба што више подстицати на учење, очување и даље преношење матерњег језика. Република Србија и њено Министарство просвете, науке и технолошког развоја, са професорима који изводе образовно-васпитни рад на српском језику у иностранству, активно раде на очувању писма, језика и културног идентитета нашег народа и то је врло важан и одговоран задатак који је пред свима нама", истакла је Ракић.

Професорка је указала на неопходност учења страних језика позивајући се на реченицу ''колико језика говориш, толико вредиш'', али је нагласила да истовремено језике предака никако не смемо ставити у други план, а још мање их заборавити. У прилог томе читани су и одломци из Завештања Стефана Немање о важности очувања језика.

''Кад год се два језика сусретну и измијешају, они су као двије војске у бици на живот и смрт. Док се год у тој бици чује један и други језик, борба је равноправна, кад почиње да се боље и више чује један од њих, тај ће превладати. Најпослије се чује само један. Битка је завршена. Нестао је један језик, нестао је један народ.''

Тако је говорио Стефан Немања и оставио нам, кроз низ свевремених порука, завештање да чувамо језик као земљу јер се један народ, ма где био по свету, спаја ''у једно отачаство и једну државу'' уз помоћ ''тихе и моћне силе'' која се зове језик.

Ученици српске школе у Хајделбергу су затим на српском језику исписивали лепе мисли, омиљене речи и слова ћирилице.