Етички путокази обојени хумором

Из штампе је ових дана изашла још једна књига познатог српског сатриричара Александра Чотрића, али овога пута на мађарском језику. Издавач сатиричних сторија, сабраних између корица књиге Љуте приче је Самоуправа Срба у Мађарској, а са српског их је превео Светислав Недучић. Чотрићеве књиге су до сада преведене на више европских језика, а ово је његово прво дело које ће имати прилике да упознају љубитељи сатире на мађарском говорном подручју, јавља за Програм за дијаспору РТС-а Драган Јаковљевић.

Чотрић је сатиром почео да се бави као веома млад. Срећно одабран и добро испечен списатељски занат, његови бројни непосредни контакти са публиком и ослушкивање њеног пулса, уз ауторов очигледно раскошни таленат, кључни су за велики успон који је доживео у свету српског хумора и сатире.

Логичан резултат овог склопа било је Чотрићево заузимање и самог трона у овом списатељском правцу, у Србији и региону, али и дугогодишњи останак на достигнутој позицији, што свакако подразумева не само бављење сатиром у слободном времену и за своју душу, како се то међу неупућенима често претпоставља, већ особени начин живота у коме ова врста комуникације са читаоцима прераста у ауторов животни стил. А тај стил, поред осталог, захтева свакодневна литерарна подвижништва, израсла из потребе да се важан детаљ примети, верно пренесе читаоцу, духовито прокоментарише и стави у одговарајући сатирични контекст, везан за наше нарави, актуелну друштвену збиљу, односно колективну судбину.

У причама Александра Чотрића, веома је уочљиво његово настојање да сваког свог читаоца, а тиме и овај наш свет, учини хуманијим, праведнијим, пријатнијим или једноставно - бољим.

Поруке које нам упућује, по њиховој хуманој ноти и крајњем циљу, можемо поредити са мудростима које је нам је у аманет оставио велики пријатељ српског народа, Арчибалд Рајс. Нажалост, изгледа да Рајсове мисли и морални путоказ који је од њих саздан у књизи Чујте Срби, до данашњег дана нису послушали они којима је ово обраћање било упућено. Да јесу, искушења кроз која су Срби као народ пролазили, свакако би била мања, исходишта колективних лутања извеснија, а последице несналажења на тим путањама мање погубне. Рајс међу Србима очито није пажљиво слушан, ни читан, ни схватан, иако је за то било много прилика, и још их има.

Међутим, упозорења и поуке на које нас, својим духовитим књижевним маниром, упућује Александар Чотрић, склони смо да схватамо и прихватамо другачије него оне Арчибалда Рајса. Можда зато што Чотрићева наравоученија, на путу ка свом остварењу у нашим делима, свест читалаца заокупљају софистициранијим приступом, такође добронамерним, али без примеса Рајсовог прекорног, па и благо претећег тона.

Међу разлозима за допадљивост записа Александра Чотрића, свакако је њихова обојеност прецизно изваганим, рафинираним хумором. Пажљивим читањем прича које су пред нама, долазимо до закључка да су претензије овог сатиричара далеко амбициозније, али и суптилније од намере да се читалац насмеје, иако аутор и тај циљ успешно постиже.

Чотрићевим особеним литерарним поступком и његовим истанчаним осећајем за детаље, читалац на духовит начин бива поучен, упозорен и усмерен у правцу отимистичког тражења пута за излазак из невеселе збиље, чак и онда када за оптимизам, површно посматрано, нема много разлога.

Иако су ситуације и актери који се појављују у причама Александра Чотрића изникли из српског, односно балканског поднебља, димензија његових осврта и духовитих закључака је универзална и лако препознатљива у читавом нашем региону, због чега ће, верујемо, бити пријемчиви и читаоцима у Мађарској, закључује Драган Јаковљевић.