Сећање на Бранка Миљковића

Свечана сала цркве Светог Саве у Бечу била пуна публике која је присуством и учешћем одала почаст српском „принцу песника", Бранку Миљковићу, сазнајемо од Службе за информисање СПКД Просвјете Аустрија.

Оно што је овај догађај чинило посебним била је могућност да се у стиховима великог песника ужива на српском и немачком језику, а песме су на оба језика читале Гроздана Булов и Светлана Матић, чланице одбора Просвјете. За музичку пратњу побринула се сјајна флаутисткиња Сашка Марјановић, која је на постдипломским музичким студијама у Бечу.

Трибину је водио и о песниковом стваралаштву говорио професор Срђан Мијалковић, председник друштва, који је подсетио на велики значај Миљковића у српској култури, његов буран живот и трагичан крај и потребу да се његово дело вреднује у европским оквирима, јер оно то по свом квалитету неспорно заслужује.

Стихови песама Најлепше певају заблуде, Ко не слуша песму, слушаће олују, Да ли ће слобода умети да пева, као што су сужњи певали о њој, и многи други, постали су баштина не само српског, већ и других народа.

Посебан однос према идентитету, језику, традицији и пореклу који је Бранко у свом песништву показивао, остао је, због времена у коме је стварао, недовољно истражен. У предавању је истакнут управо тај део песниковог рада, оличен највише у циклусу Утва златокрила, где у насловима и стиховима песама: Болани Дојчин, Слуга Милутин, Утва, Додоле, традиција и мит чине основу његовог стварања.

Публика је, у разговорима, била заинтересована и за трагичну, прерану смрт песника (у ноћи 12/13. фебруара у Загребу) коју су тадашње власти прогласиле самоубиством, иако су постојале индиције да је песник убијен.

Имао је тек 27 година, био на врхунцу живота и стварања, познат и славан, овенчан наградама, боем, пријатељ многих, али судбина и време му нису били наклоњени.

Остало нам је његово дело, које и данас спада у врх српске и европске књижевности, био је заједнички закључак те књижевне вечери.