Писма из тишине - судбина заборављених српских официра

На једном од најтиших места у Београду, стоји споменик српским официрима јеврејске вероисповести који су дали живот за отаџбину у Првом светском рату. Али прича о њима ту се не завршава…

“Њихова деца, значи њихови синови који су били зрели и који су тада исто ишли да буду официри у краљевској војсци они су нажалост 1941. од окупатора Немаца ухваћени на својој територији, на својој земљи и одведени у логор Оснабрик“, каже Драгић.

Више од 6.500 југословенских краљевских официра било је заробљено – већином Срба. Историчар Жељко Драгић, рођен у Немачкој, годинама истражује заборављену судбину ових људи. Драгић је у Немачкој завршио Факултет политичких наука и историје, магистрирао у Хановеру, а докторирао на државном факултету у Бечу.

„Ја тада нисам знао, иако сам био магистар, да постоји 100 километара удаљено од тог факултета, место где је некада био логор за 6500 југословенских краљевских официра. Када сам ја то сазнао 2016. и 2017. године ја сам себи нисам могао да верујем. Прво као историчар, друго као што сам сам Србин да постоје тако близу логор где је било већински српски официри и да нико о томе није причао“, каже историчар.

Логор код Оснабрика у Немачкој био је под Женевском конвенцијом – официри нису били приморани на рад— али нису били слободни. Дане су проводили пишући, читајући и покушавајући да одрже дух и достојанство. У писмима упућеним породицама, оставили су траг – о љубави, страху и нади. Нека од њих никада нису стигла до својих адреса.

„То није био раднички логор…. Ви би сада тамо затекли ту бараку 35, али оно шта је интересантно за наше људе који долазе са простора бивше Југославије, Србије јесте да има тамо једна прелепа српска православна црква која се зове Свети Ђорђе. Добила је назив зато што је Свети Ђорђе слављен у логору у Оснабрку и то су саградили наши људи, прво потомци, и они српски официри који после 1945. нису хтели да се врате и после су дошли гастарбајтери и остали. Прелепа је та црква, та црква се залаже за српски живот, за српску културу, доста су активни. Председник црквене заједнице је господин Ивица Андрић. Али има још једна ствар, то је да постоји синагога и да те синагоге у Оснабрику не би било да није било наших југословенских краљевских официра који су преживели... као што је било православних свештеника, тако је био и један рабин Херман Хелфгот који је био родом из Србије, мислим из Бачке и он је помогао да се сагради та синагога.“

Бројне заборављене судбине Драгић је ставио међу корице књиге “Корени и крила“. Промоцију је прошле године имао и у Америци, где је сусрет са потомцима био веома дирљив.

„Сваки пут када сам се састао са тим потомцима и када сам се вратио кући нисам могао мирно да спавам. Ја сам се дивио тим људима, специфично је било да су тако живели ти официри...четири године они су писали писма, нису тачно знали шта се дешава са њиховим породицама, да ли су преживели. Код неких официра и баш код тих којим је било лакше да окрену леђа ка домовини и дођу за Америку јесте можда зато што су изгубили своје породице, више их ништа није чекало у домовини“, каже Драгић.

Жељко Драгић наставља своја истраживања и истиче потребу за оснивањем сталне изложбе или музеја посвећеног југословенским краљевским официрима у немачком заробљеништву, како би њихова страдања и животне приче добиле трајно место у колективном памћењу.