Нови путеви – Roy Hargrove

Један од његових најдубљих раних утицаја била је посета његовој основној школи саксофонисте Дејвида „Фетхед“ Њумена, који је наступао као пратећи музичар у бенду Реја Чарлса. Дин Хил, наставник музике у основној школи,  научио га је да импровизује и свира сола, а сам Харгрув називао га је својим „музичким оцем“. Други велики утицај на њега имала је музика Фредија Хабарда.

Открио га је Винтон Марсалис када је посетио Средњу школу за сценске и визуелне уметности „Букер Т. Вашингтон“ у Даласу.

Своје музичке студије наставио је на престижном бостонском „Berklee College of Music“, али је убрзо прешао у „Нову школу“ у Њујорку, што му је омогућило да често посећује џез клубове у Гринич Вилиџу и учествује на џем-сешн свиркама, посебно у „Bradley's“, где је свирао заједно са многим својим менторима и херојима.

Његов први студијски снимак након пресељења у Њујорк био је са саксофонистом Боби Вотсоном, за Вотсонов албум „No Question About It“. Убрзо након тога, снимао је са бендом „Superblue“, у којем су учествовали Вотсон, Малгру Милер, Френк Лејси, Дон Сиклер и Кени Вошингтон.

Дебитантски албум, као бендлидера, „Diamond in the Rough“, објављен је 1990. године. Овај албум, и три наредна снимка које је Харгрув продуцирао за „Novus“ са својим квинтетом, били су међу комерцијално најуспешнијим џез снимцима почетком 1990-их и учинили су га једним од тражених џез извођача. Управо у то време, Харгрув је био на врху категорије „Звезда у успону – труба“ у анкети критичара магазина „DownBeat“ 1991, 1992. и 1993. године. Постао је повезан са „Младим лавовима“, групом џез музичара у успону – укључујући, између осталих, Маркуса Робертса, Марка Витфилда и Кристијана Мекбрајда – који су, прихватајући темеље џеза, свирали углавном би бап, хард бап и стандарде из чувене песмарице „Great American Songbook“. Више „Младих лавова“, укључујући Харгрува, формирало је групу „Jazz Futures“.

Харгрув је такође био вођа „The Jazz Networks“, ансамбла америчких и јапанских музичара који је објавио пет албума између 1992. и 1996. године, а на којем су учествовали и други значајни џез уметници, укључујући Ентонија Харта, Роднија Витакера и Џошуу Редмана. Током овог периода, он је такође учествовао у неколико појединачних снимака на албумима „New York Stories“ са Денијем Гатоном и Бобијем Вотсоном и „Pride of Lions“ са Филипом Бејлијем, Билијем Чајлдсом и Тонијем Вилијамсом.

Затим се нижу успеси, први албум „With the Tenors of Our Time“ са Џоом Хендерсоном, Стенлијем Тарентајном, Џонијем Грифином, Џошуом Редманом и Бренфордом Марсалисом. Убрзо након тога, објавио је свој други албум за „Family“, а  исте, 1995. године  експериментисао је са трио форматом на албуму „Parker's Mood“, снимљеном са басистом Кристијаном Мекбрајдом и пијанистом Стивеном Скотом.

Формирао је „Рој Харгрув Биг Бенд“ да би наступио на фестивалу „Panasonic Village Jazz“ у Њујорку, који је и после његовог одласка наставио да снима и наступа широм света, представљајући аранжмане Харгроувових композиција за биг бенд, као и његове омиљене песме савременика.

Био је двоструки освајач „Греми“ награде - за најбоље извођење латино џеза 1998. године и за најбољи џез инструментални албум 2002. године.  Са прогресивним музичарима Кристијаном Мекбрајдом, Николасом Пејтоном и Франком Каталаном увео је џез у модерну музику бришући границе између мејнстрим звука и андерграунд, хип-хоп, нео-соул праваца. Услед слабог  здравља и злоупотребе супстанци, отишао је јако прерано, оставивши иза себе музику по којом ће се памтити.

Био је гост у Београду, у Сава центру, као и на „Нишвилу“ и на „Панчевачком џез фестивалу“.