Џез великани – Art Pepper

Са 17 година почео је професионално да свира са Бенијем Картером, а затим је постао део оркестра Стена Кентона, са којим је наступао све док није регрутован 1943. године. После рата, вратио се у Лос Анђелес и придружио се оркестру “Kenton Innovations”.  До 1950-их, Пепер је био препознат као један од водећих алт саксофониста у џезу, завршивши на другом месту, одмах иза Чарлија Паркера, као најбољи алт саксофониста у анкети читалаца часописа “DоwnBeat” 1952. године. Заједно са Четом Бејкером, Џеријем Малигеном и Шелијем Меном, и можда више због географије него стила свирања, Пепер се често повезује са музичким покретом познатим као “West coast“ џез, за разлику од џеза источне обале (или „врућег“) Чарлија Паркера, Дизија Гилеспија и Мајлса Дејвиса. Неки од Пеперових најпознатијих албума из 1950-их су “Art Pepper Meets the Rhythm Section”, “Art Pepper + Eleven – Modern Jazz Classic”s, “Gettin' Together” и “Smack Up”.

Пеперово свирање саксофона карактерише задивљујућа мешавина „cool“ и West coast” џеза и  би бапа, обележена бриљантним, препознатљивим, чистим тоном(који је могао да варира од хладног, деликатног до ватреног, интензивног звука) и емотивно набијеним импровизацијама. Био је познат по конструисању соло деоница са испрекиданим фразама, асиметричним акцентима и убедљивом мелодијском напетошћу и разрешењима. Иако укорењен у „cool“ џез покрету, често је имао сиров, емотиван осећај, што га је разликовало од многих његових савременика - био је својеврсна фузија „cool“ и би бап џеза.