Медицина, уметност, философија – говори Часлав Копривица

Иако се термин „свет“ често користи у колоквијалном значењу човеку познате укупности, света, онтолошки, нема без човека. Укупност стварности није свет, јер света има само за оно створење (односно, посредеством онога створења), које за њега зна. Управо је та усидреност појма света у човеково биће навела Хајдегера на познато диференцирање: камен је „бесвјетован“ (weltlos), животиња је „свјетооскудна“ (weltarm), тј. њен свет се своди на природно окружење које не може ни да проширује нити да га преиначава, док је човек „свjетоградитељ“ (weltbildend).

Биће и мишљење се конкретно, за нас, међусобно односе преко бивања-у-свету (In-der-Welt-sein), што је Хајдегерова формула генералне уобличености човековог бића. Ова формула има своју „субјективну“ страну, као начин на који је уобличена структура људског бића, али и „објективну“, будући да је човек тај који се увек налази у (неком) свету. Бивајућем, устројеном као бивање-у-свету, стварност је увек дата из његове перспективе. Тиме се, ипак, за њега не укида другост те стварности, будући да она није слободна конструкција његове перспективе, већ нешто чиме он не располаже. Стога му интенционално подручје светске стварности, под одређеним околностима, може постати туђе, далеко, па и застрашујуће. Тако посматрано, испада да се човек може плашити онога чега, у том облику, не би било без њега. Стога стрепња пред светом, из хајдегеровске перспективе, није стрепња пред нечим „напросто-стварним“, индиферентним у односу на субјекта; оно пред чиме се, заправо, стрепи, јесте непожељна и страшна могућност властитог бића.

Уредник: Предраг Шарчевић