Вишња Кисић: Наслеђе као ток живота (1)

Време у којем живимо – пише Вишња Кисић – парадоксално је: с једне стране, никад до сада нисмо имали толико музеја, зоолошких вртова, ботаничких башти, банки семена, заштићених зграда и градских целина, резервата природе и заштићених предела, конвенција и декларација о заштити и очувању екосистема и различитих културних пракси, што би требало да сведочи о нашој изузетној бризи за наслеђе; с друге стране, никад раније се нисмо суочавали с тако очигледним уништавањем и пропадањем многобројних форми живота на Земљи, било да је реч о разарању које погађа различите заједнице, било да су у питању читави екосистеми који бивају бесповратно изгубљени, односно истребљени у име „развоја”. Ове противречне тенденције требало би, сматра ауторка, посматрати као две стране јединственог процеса, будући да је управо „развојни синдром”, који оправдава поменута разарања, готово нужно подстицао „заштитарски синдром”. Наиме, специфична логика модерног режима баштине функционише кроз игру прихватања и одбацивања. Прихватање нечега као баштине одвија се непосредно, одабиром оног изузетног, које је вредно чувања и посебне бриге; али тај одабир никад није невин и аполитичан, иако институције баштине вековима покушавају да га тако прикажу, већ је најчешће везан за моћ, богатство и експлоататорски однос према животу. Као наличје таквог поступања, посредно се одвија одбацивање свега осталог: будући да није предмет посебне заштите, оно се тумачи као недовољно вредно, те је, као такво, „намењено за грабљење, унапређење или уништење”.

Модерни режим баштине, дакле, у толикој је мери повезан с, капитализмом, патријархатом, антропоцентризмом, национализмом и колонијалним односима, да је тешко мислити о наслеђу као току живота мимо ових опресивних оквира. Али, колико год било тешко, управо то је потребно радити, зато што подржавањем модерног режима баштине колонизујемо живот и негирамо га у његовој пуноћи.

Текст чита: Жељко Максимовић
Уредници: Тања Мијовић и Предраг Шарчевић