Простори пијанизма – Егон Петри

Мада се аутентични романтичарски пијанизам данас углавном везује за канонске фигуре попут Емила фон Зауера, Игнаца Фридмана, Јозефа Хофмана, Леополда Годовског, Падеревског, Рахмањинова и друге истакнуте хероје црно белих дирки раних деценија 20. века, читава плејада пијаниста који су остали у историјској сенци, захваљујући поновном откривању дискографске заоставштине данас допуњава мозаик овог извођачког стила прилично разноврсним доприносима. Међу потиснутијим именима клавирске уметности прве половине прошлог века налази се и холандско-амерички пијаниста Егон Петри, уметник колосалне технике којом је своје бујне и неспутане идеје преводио у јединствено сугестивне звучне представе. Као ученик и пијанистички наследник великог Феруча Бузонија, Петри је несумњиво био један од последњих проносилаца метафизичких концепата музике, ретких романтичарских пијаниста којима клавир није служио као средство манифетације шармантних и публици допадљивих, технички атрактивних погледа на музику, већ напротив – као медијум призивања ’великих идеја’. Ипак, треба рећи и да се величанствена пијанистичка тврђава Егона Петрија уздизала над нимало кохерентним фундаментом, будући да се у његовом свирању могло приметити дејство супротстављених извођачких начела – спој строгости и разузданости, рација и емоције – што је резултирало сасвим аутентичним доприносима у озвучавању литературе. Ове опречности биле су видљиве и у његовом репертоару у којем су постојала два једнако важна, мада прилично удаљена тежишта – Бах и Бетовен на једној, и романтичари, пре свих, Шопен и Лист на другој страни. Узимајући у обзир непосредну генеалогију Петријевог пијанизма на коју је највећи утицај свакако имао Бузони, овакве оријентације делују готово природно, чинећи Петрија пијанистом кога је – попут његовог учитеља – пре привлачила идеја музичког дела, а не толико стилска особеност. Зато би се могло рећи и да је својим романтичарским сензибилитетом пијанизам Егона Петрија манифестовао панстилистичко наткриљавање литературе која је под његовим пристима добијала самосвојан звучни печат.

Фокусом на Бузонијеве обраде Бахових дела, Егон Петри је несумњиво давао сопствени допринос платонистичким оваплоћењима духа музике барокног мајстора који се према увидима самог Феруча Бузонија крио иза нота у ’прамузичким’ просторима иницијалне идеје и инспирације аутора која је најпре била спутана самим нотним записом, али потом са историјске дистанце и ослобођена изражајношћу модерног клавира. По њему, тај ’свемогући’ романтичарски инструмент био је кадар да из музике писане за клавијатурне претече извуче и трансцендира суштину дела, односно да својим соноритетом у домену естетике (или заводљивости) звука изазове пре свега емоционалну реакцију код слушаоца. Његов Бах је зато једнако колико и Бузонијев звучно експанзиван, карактерно разуздан и спонтан у настојању да ухвати праву природу и мисао барокног аутора ограниченог типизираним оквирима пласирања индивидуалности, али и материјалним чиниоцима попут аутентичног инструмента којим је Бах за живота био ’условљен’.

Рођен 1881. године у Хановеру, а одрастао у Дрездену, Петри је од оца виолинисте прве музичке подуке добио управо на овом инструменту, да би у дечачким данима чак и свирао у локалном оркестру. Мада је на Дрезденском конзерваторијуму студирао композицију и теорију код Хермана Кречмара и Феликса Дрезекеа, сусрет са Игнацем Јаном Падеревским и Феручом Бузонијем преусмерио га је на даље студирање клавира. Утицај Бузонија био је од кључног значаја за младог уметника, те му овај композитор и пијаниста постаје и више од педагога – нека врста духовног оца са којим заједно по избијању Првог светског рата Петри бежи у Швајцарску, где заједно раде на редакцији бројних Бахових дела. Током раних 1920-их Егон Петри започиње педагошки рад у Берлину, а занимљиво је и да 1923. године постаје први инострани уметник који наступа у Совјетском Савезу. Уз каријеру концертног пијанисте, Петри је током међуратног периода континуирано наставио педагошко деловање, те је 1927. године, по пресељењу у пољски град Закопане, до почетка Другог светског рата држао летње школе клавира. У то време, започиње и са документовањем својих интерпретација за Коламбију, остваривши до позних година живота замашан дискографски опус којим доминирају извођења дела Баха, Бетовена, Шопена, Брамса и Листа, уз низ других стваралаца међу којима се издваја и Шарл Валентен Алкан, чију је познату Симфонију за соло клавир снимио 1950-их. Попут многих уметника, у предвечерје рата који ће захватити Европу, Петри се 1939. године сели у Сједињене Америчке Државе, где ће у позним годинама предавати на Корнел универзитету у Њујорку, а потом и на Мајлс Колеџу у Калифорнији, заокруживши животни пут 1962, у 81. години на Берклију.

Мада је по инсистирању на субјективности једнако колико и по истакнутој бриљантности техничке стране свог пијанизма био романтичар, Егон Петри је у свирању откривао и несумњиве одлике немачке пијанистичке школе – пре свега чврсту звучну материјалност тона и егзактно фразирање ослобођено стварања тонских планова, изразитијег колоритета или кјароскуро ефеката. Ове особености могле су се чути и у претходним минутима, где његов Шопен, макар у смислу тонског рафинмана, односно тушеа зрачи израженом класичном строгошћу. Петри је у том смислу далеко од међуратних лиричара немачке провенијенције попут Гизекинга или Фишера, већ пре би се могло рећи еруптиван ’оратор’ који за клавијатуром саопштава какве важне музичке мисли. Исправним се стога чини запажање Дејвида Дибала да попут Бузонија, ни Егон Петри није поседовао култивисани шарм, нити зрачио чулном лепотом свог свирања, те да је његов приступ увек био вођен бистром главом и доминацијом тамног, у моментима готово варварски разузданог геста, и у свему томе увек – монументалног. Петријев пијанизам плени бујицом идеја које је саопштавао разуђеним, рељефним звуком ретко силазећи испод мецопијана у низању могло би се рећи – у камену ’исклесаних’ мотива којима је стварао сугестиван утисак неупитног ауторитета.

Аутор емисије: Стефан Цветковић