Часлав Копривица: Ко је заправо интелектуалац?

У првом делу текста Часлав Копривица пише о историјском настанку и улози институције „интелектуалца”: када затаји предање, као саморазумљиви, „природни” извор истинитости за заједницу у целини, односно за све њене чланове, тада изричито, преиспитивачко трагање за истином и њено критичко успостављање, постаје задатак не само сваког појединца него и читаве заједнице, јер и њу, као и њене чланове, може задовољити, односно конституисати, само такво знање. По себи, сваки човек је позван да буде на свој разум ослоњени трагалац за истином, што, у суштини, јесте „интелектуалац”. Ипак, не одазивају се сви људи на то позвање нити им када покушавају, то подједнако полази за руком. У том контексту, аутор ће указати на разлике и односе између „интелектуалца” и сродних категорија, као што су мудрац, ерудита, припадник интелигенције и тако даље.

У другом делу текста, полазећи од тога да је душа најважнији део људског бића, Копривица указује на тесну, чак нераздвојиву везу између бриге о њој самој и бриге о другима: као онај ко би требало да уважава и подстиче све оно што је вредно и драгоцено, интелектуалац би требало да буде неравнодушни пријатељ свега достојнога – гдегод и какогод оно постојало. Утолико, такав, спрам достојности побуђени, с њом овако или онако вазда ковибрирајући, заправо јесте (секуларни) духовник, у дословном смислу – онај ко препознаје, подржава и подстиче све што је духовне нарави, ако је дотична „духовнина” сједињена с врлином, ако није посреди (а ова реч није случајно настала) некакав злодух, рецимо у оном смислу у којем говори Достојевски. Старати се да се постане ваљан човек – то, у крајњем, значи бити интелектуалац, закључује аутор.

Део текста Часлав Копривица је представио у оквиру Крушевачке књижевно-филозофске школе, која је одржана 23. и 24. јуна.

Читао је Александар Божовић.
Уредница емисија Тања Мијовић.