Иван Миленковић: Мишел Фуко – Разилажење речи и ствари (1)

Све до 17. века, пише Мишел Фуко у свом ремек-делу „Речи и ствари”, речи и ствари су личиле. Речи су биле неком врстом печата ствари, биле су утиснуте у ствари, биле су исто што и ствар сама. Утолико су ствари имале сваку врсту предности у односу на речи које су, филозофским жаргоном речено, придолазиле стварима, биле секундарне величине које су снагу црпеле из ствари самих. Модерно доба, међутим, доноси преокрет у којем се трансцендентни извор ауторитета – пре свега бог – замењује иманентним извором ауторитета, дакле човеком, те сада судбина човека није више у божјим рукама, него управо човек одговара и за своја дела и за своја недела. Тај преокрет се, у култури, изражава распадањем односа сличности између речи и ствари. Ако је, дакле, сличност била главни елемент ренесансног, или барокног знања – уколико утврдимо сличност између речи и ствари значи да смо поседници знања, те је и магија била део знања – с класицизмом ствари више нису у стању да изнесу нову грађевину знања. Долази, утолико, до неке врсте коперниканског преокрета у којем нису више ствари у средишту конструкције знања, већ је то језик. Другим речима, ствари значе само у оној мери у којој их језик захвати. Без језика ствари су неодређено нешто. С друге стране, језик који је ослобођен везе са стварима постаје творевина која прати сопствено законодавство и сопствену логику. Једна од последица таквог преокрета је и то што истина сада не лежи нужно у стварима, већ и у језику. Због тога фикција више није пука нестварност, пука лаж, већ конститутивни део стварности саме (Дон Кихот је, наравно, измишљени лик, али то што сви знамо да је он измишљен не потире извесност да је, истовремено, део стварности, те да производи управо запањујуће учинке у стварности самој).

Чита Александар Божовић
Уредница Тања Мијовић