Музика Наполеоновог Париза

Међу италијанским композиторима нове генерације који су каријеру градили у Наполеоновом Паризу најистакнутије место заузима Гаспаре Спонтини. Чак тридесет четири године млађи од Ђованија Паизијела, Наполеоновог омиљеног композтора који је неславно напустио Париз 1804. године, Спонтини је у француску престоницу дошао 1803. као двадесетдеветогодишњак. Спонтијијева каријера била је у успону деведестих година 18. века, пре свега у Напуљу и Риму, али ће ипак његово име остати чврсто везано за париску оперску сцену и културну политику Француског царства. Међу његова највећа остварења из овог периода убрајају се опере Весталка и Фернандо Кортес. Након пада Наполеона, у току Рестаурације Бурбона, Спонтинијеве опере наилазиле су на зид ћутања париске публике и критике. Каријеру је делимично наставио у Берлину, али се почетком четрдесетих година 19. века, овог пута под притиском растуће популарности Ђакома Мејербера, коначно повукао са оперске сцене.

Чућете одломке из Спонтинијеве опере Фернандо Кортес, или Освајање Мексика, која је компонована 1809, а затим прерађена за нову продукцију 1817. године. Базирана на историји освајања Мексика од стране шпанских конквистадора, опера прати и љубавни заплет између Кортеса и астечке принцезе, Амазили. Премијерно изведена 1809. године, Спонтинијева опера била је директни инструмент Наполеонове пропаганде у оправдавању француске инвазије Шпаније претходне године. Паралеле између Кортеса и Наполеона, али и крволочних астечких свештеника и шпанске инквизиције, били су очигледни. Наполеон је сам сугерисао сиже опере и присуствовао је премијери у спектакуларној инсценацији која је подразумевала раскошну сценографију и седамнаест коња на сцени Париске опере. Судбина ове Спонтинијеве партитуре била је чврсто везана за Наполеона, те када су порази француске војске у Шпанији почели да се нижу, и популарност опере почела је да јењава.

Аутор Срђан Атанасовски