Хектор Берлиоз: Тројанци

Тројанци су несумњиво најмонументалнија француска опера XIX века, али њене велике епске димензије су оправдане тиме што пад Троје, а потом трагична љубавна прича о Енеји и Дидони не могу да стану у краћу оперу. И поред ширине свог приповедног лука, Берлиоз је имао велики осећај за детаље, а како је био мајстор оркестрације - симфонизам ове опере је изненађујући и јединствен. Критика истиче да су се у бечкој поставци Тројанаца посебно истакли Џојс Дидонато као Дидона, чија је завршна сцена спаљивања на ломачи оставила публику у екстази, као и Брендон Јованович у улози Енеје. Поред њих, истакнут је супериорно издање Оркестра Бечке државне опере који је под руководством Алена Алтиноглуа показао једно од својих најбољих и најнадахнутијих издања.

Рад на опери Тројанци, по мотивима прве, друге и четврте књиге Вергилијеве Енеиде, Берлиоз је започео током боравка у Вајмару 1855. године. Партитуру је завршио три године касније, а потом је неуспешно покушавао да постави дело на сцену париске Опере. Тек 1863. године, Берлиоз је успео да обезбеди само једно извођење у Театру Лирик, и то скраћене верзије опере од три чина под називом Тројанци у Картагини. Будући да је било направљено само петнаест копија интегралне верзије дела, у наредним деценијама у јавности су кружиле непотпуне, измењене и измешане верзије Тројанаца. Тек је на стогодишњицу Берлиозове смрти, 1969. године, први пут публикована интегрална верзија опере од пет чинова, са свим припадајућим балетима. Тада је започела обнова интересовања за Тројанце, а дело је убрзо ушло на репертоаре великих оперских кућа.

Уредница Ксенија Стевановић