XX век – Дела Николаја Рославеца

Рославец потиче из сељачке породице, од малих ногу био је заинтересован за музику, учио је пре свега од ујака који је био сеоски виолиниста и градитељ гудачких инструмената. Готово самоук, почео је прво да свира у ансамблу који је предводио његов ујак, са 16. година запослио се на железници и преселио у Курск. Ту је и формално почео да учи виолину, као и да похађа основе хармоније и музичке теорије у окриљу Руског музичког друштва.

Године 1902, Рославец се као двадесетједногодишњак преселио у Москву и уписао Конзерваторијум, где је студирао виолину у класи Јана Хржимаљија и композицију код Сергеја Василенка. Дипломирао је 1912. године добивши другу, сребрну медаљу за своју оперу-кантату „Небо и Земља" базирану на Бајроновој драми. После Конзерваторијума, Рославец постаје пре свега познат као модернистички композитор. Формулисао је нови систем тоналне организације базиран на синтетичким акордима од шест и више тонова, а резултат су биле радикално хроматизоване композиције пост-тоналног типа. У одређеној мери, овај језик подсећа на касне компзоиције Александра Скрјабина.

Испрва су Рославецове композиције добро примљене у модернистичким круговима. Мјасковски је хвалио његов „несвакидашњи таленат" и упоређивао га је са Скрјабином и Шенбергом. Повезао се и са водећим представницима тадашње авангарде попут Владимира Бурљука, Велимира Хлебњикова, Владимира Мајаковског, Казимира Маљевича и Бориса Пастернака, а објављивао је песме и цртеже.

Рославец је Октобарску револуцију дочекао оберучке и активно је учествовао у културном, образовном и политичком успостављању нове државе. Од 1919. године био је члан администрације „Сверуског синдиката радника у уметности" (Всерабис) за регион Москве, а потом је постао и уредник музике Московског Пролеткулта. Артур Лурије му је дао позицију у музичком департману Министарства јавног образовања, због чега је често путовао изван Москве. Такође, био је активан и у пољу музикологије пишући више чланака, између осталих и први текст на руском језику о Шенбергу. Бранио је посттоналну музику од напада Руског удружења пролетерских музичара, што је довело до тога да његове композиције буду потказане као формалистичке и декадентне, а он сам окарактерисан као саботер и троцкиста. Рославец је крајем 20-их година и сам постао разочаран у владу и повукао је чланство у Комунистичкој партији. Због тога му је забрањен рад на две године.

После осуде да је формалистички и декаденти композитор Рославец је послат у Ташкент где је постао директор Узбечког музичког театра и тамошњег радија. Вратио се у Москву где је преузео дужности на Дражвној музичкој политехничкој школи, али му се убрзо губи траг из званичних архива. У удружење композитора примљен је тек у мају 1940. године, а тешки здравстевни проблеми са којима се борио у четири последње године живота су га парадокасално спасили од хапшења. Сахрањен је на московском гробљу Ваганков у необележеној гробници. Његова постхумна репутација је у Совјетском Савезу била лошија него на Западу - чак до 1978. године Рославецово име није помињано у музичким енциклопедијама и регистрима, а и тада у критичком контексту и са пуно негативних тонова. Данас се изнова процењује његов учинак и сматра се за једног од аутентичних представника својетског и руског модернизма.

Уредница Ксенија Стевановић