Имагинарни пејзажи

У свом уводном есеју Амини објашњава ову 'збирку' као покушај да се изађе изван задатог оквира западне интерпретације Ирана који је увек политички и везан за контекст блискоисточних сукоба и превирања. Како то овај уметник каже „пристрасни приступ увек ставља дела уметника у везу са скученим концептом политичког залеђа. Стога се само шачица уметника која приступа неким питањима са довољно претеривања, сматра вредним помена и давањем медијског простора". Ипак, Амини је свестан да политичка и свака друга свакодневица у Ирану има утицај на њихове стваралачке поетике. У том смислу оно што је интересантно јесте 'савременост' њиховог израза. Нумере које емитујемо вечерас не поседују ништа или врло мало од оријенталистичких очекивања, локалне боје, свега онога што западно ухо препознаје као 'иранско'. Притом, уметници које ћете чути се не ослањају ни на богату и вековну традицију иранске класичне музике. Такође, њихов крајње савремени, ултразпадни електронски звук, самим званичницима у Ирану изгледа као зачудна ниша, тако да државна подршка за оваку врсту музике не постоји. Ипак, треба разумети да овај технички и продукциони ниво сведочи такође и о Ирану као једној од темељних и великих светских култура, што се пречесто заборавља унутар оријенталистичког дискурса о неевропским земљама, посебно из такозваног блискоисточног круга. Како то Амини каже - „уметници представљени на овој компилацији стварају музички језик као део живота", у експерименталну гесту спрам њихове збиље, али и наше. Отуда и назив Неприсуство, као означитељ другачије форме кутлурног и политичког отпора ударцима мејнстрима.

Уредница Ксенија Стевановић.