Еутаназија - питање медицине или етике?

Јован Бабић и Зоран Вацић

„Никоме нећу, чак и ако ме замоли, преписати смртоносан отров нити ћу му дати савет који може проузроковати његову смрт", каже се у оригиналној Хипократовој заклетви. Савремена заклетва коју полажу млади лекари је измењена, али и она наводи да ће лекар апсолутно поштовати људски живот од самог почетка. Ипак, шта се дешава са крајем животног века? Једна од највећих етичких дилема нашег времена, свакако је питање еутаназије.

Први заговорник еутаназије у Србији је лекар Миливоје М. Миленковић који у својој студији, објављеној четрдесетих година прошлог века, закључује да је дужност лекара и законодаваца, па и целога друштва, да се убијање из милосрђа неизлечивих болесника приведе и у дело. Расправа о еутаназији заправо је у многоме расправа о значењу самог живота. Шта уопште значи милосрдно убиство и да ли је милосрђе нужно и морално? Када говоримо о еутаназији, да ли говоримо о нечему што може бити опасан преседан који би нас трајно изменио или је ипак реч о тешком, а племенитом чину?

О томе за "Речено и прећутано" говоре проф. др Јован Бабић, редовни професор на Филозофском факултету у Београду, и др Зоран Вацић, председник Секције за историју медицине Српског лекарског друштва и почасни члан Академије медицинских наука Српског лекарског друштва.

Аутор емисије је Маша Даниловић Минић