Други век – Монћо Армендарис

У Шпанији он спада у најугледније редитеље између осталог због тога што је успео да пронађе онај тако редак идеалан спој ауторског погледа на свет и одличне комуникације са публиком. Армендарисова естетика дуго се заснивала на документарном филму па је његов дебитантски играни филм „Тасио" који га је винуо у велики свет филма био разрада и наставак документарног филма „Ћумурџије из Наваре".

Али у целом његовом опусу који броји осам играних филмова, играна структура је увек доминантна док се документаризам понекад своди на дуго и темељно истраживање како би ликови и прича имали вредност и веродостојност документа. Такође, битна одлика Армендарисовог опуса су млади људи из различитих друштвених слојева али увек заборављени и потиснути од стране друштва, породице, пријатеља...
Међутим, без обзира колико била тешка тема коју обрађује, Армендарис никада није био брутално директан, морбидан, нити је тежио сензационализму. То се најбоље види у његовом последњем филму „Не плаши се" који говори о сексуалном насиљу у породици које сви, осим особе која страда, желе да ставе под тепих. Тај филм је отворио пети фестивал шпанског филма у Београду познат под називом „Шпански метар". Тада је посредством Института Сервантес, Монћо Армендарис заједно са супругом, продуценткињом Пуј Ориа био у Београду. Тада је и дао интервју за емисију Други век.

Уредник и аутор је Небојша Поповић