Moja mala drama na tašmajdanskom bazenu

Ne, na tašmajdanskom bazenu toga dana nije bilo krimi-drame kao u čuvenom filmu sa Alenom Delonom i Romi Šnajder, ali drame jeste. Da, znam, gradski bazen na otvorenom poslednje je mesto gde bi se drama mogla očekivati, ali...

Odlučila sam da se ohladim makar i na sat i po. Odlazim posle posla, ne žaleći što dajem i ne baš malu sumu za tako kratko vreme, ali, mislim se, od pola šest do sedam pošteno ću se iskupati što nije malo kad te snađe "Lucifer".

Mislila sam da ću u tako kasno popodne biti jedina na blagajni, ali nisam, začudo. Ispred mene su mama s malim detetom, dva sredovečne gospođe i jedan mladić.

Strpljivo čekam u nadi da ću što pre potopiti glavu. Ne lezi vraže. Na blagajnu stiže i grupa tinejdžera koja prolazi da plati kao da red za čekanje ne postoji. Pomislih naivno kako možda hoće samo nešto da pitaju. Ali, ne. Vade pare da kupe karte. Protestujem ne povisujući ton. Samo pitam: "A red?"

Oni se okrenuše kao da zaista red vide tek sad. Pogled usmeravaju ka meni, jer svi ostali što čekaju ćute.

"Daj, bre, opusti se, leto je", odgovori mi jedan iz grupe dok su ostali samo prošli.

Pomišljam u sebi "nemoj da se nerviraš, znaš zašto si došla, uostalom hajde, ne budi stalno baba-žvaka, pusti mlade, nisu namerno, jednostavno ne razmišljaju, a imaju i višak hormona".

"Gospođo, stvarno, pa stići ćemo svi, niko nikog nije došao da preslišava ovde", prenu me iz misli jedna od one dve gospođe što isto čekaju kao i ja, i isto ćute na preticanje kao i ostali iz reda.

Mislim se: „Ma, samo da zaplivam". Tražim mesto za peškir i biram stepenice u hladu pored vode. Taman da sednem kad čujem iza sebe: 

"Gospođo, izvinite, je l‘ možete negde drugde da sednete?"

"Zašto?"

"Moj sin mnogo voli da gleda kako ljudi izlaze sa tih merdevina iz vode, a sad ste mu zaklonili pogled."

Dobro. Veliki je Tašmajdan srećom. Hajde da ne kvarim detetu zadovoljstvo. Pomislim, sešću negde gde nema tako male dece, otkud znam, da me opet neko zbog nečega ne pomeri. Biram grupu mladih koja se smeje i izgleda da im je toliko sve potaman, da im nikakva sila to ne može poremetiti.

Deux ex machina sam, međutim, ja. Ali u negativnom smislu.

"Ej, eee aj’ pliz negde, drugde tu ćemo da snimamo stori."

Sva sreća znam šta je stori pošto imam ćerku od 11 godina.

Dobro, pomislim, imam i ja dete. Da je ono bilo u toj grupi i videlo neku "tetku" kako "neće da im učini" mogu samo da slutim kakav bi bio komentar.

Ništa, idem u kafić. Ohrabrujem se kako je to, u stvari, dobro! U hladu je, a i stvarno mi treba piće posle potrage za mestom. Idem do šanka, snimila sam šta želim, ispred mene nema nikog. Prva sam. Taman da otvorim usta…

"Čuvaj, čuvaj, čuvaj, imamo čelindž", trče dvojica ka konobarici. Ja prvo gledam da se sklonim da me ne bi oborili, a onda pokušavam da shvatim šta rade. Devojka za pultom se smeje, a oni joj u brzini saopštavaju porudžbinu. Mene, shvatili ste već, niko ne primećuje.

Vadim svoju flašu s vodom, tešim se da sam uštedela pare za piće koje prvobitno nisam ni planirala i, konačno, idem u vodu.

Hoću da uđem, ali deca na ivici bazena igraju neku igru, tako da uvek jedan stoji na ulaznim stepenicama, pa se smenjuju. Sedam pored, neću ni njima da kvarim. Već sam ih i zaboravila, jer su mi noge u vodi, a voda je savršena.

Čista, ni topla ni hladna, taman.

Počinjem da plivam i radujem se kako nije velika gužva. Džaba. Za pet minuta sam shvatila da ću, ako želim da se ni sa kim ne sudarim, morati da pazim. U stvari, počinjem da primećujem da ljudi ulaze u bazen, zacrtaju gde žele da stignu, krenu od tačke A i vide samo svoj cilj – tačku B.

Plivam, zaobilazim, snalazim se. Govorim sebi da sam došla da uživam, da obožavam da plivam, i da ne želim da mi išta više "kvari Sneška". Stajem da napravim pauzu uz ivicu, zatvaram oči, okrećem lice ka suncu.

"Što nisi ponela i kameru", čujem sa desne strane.

"Molim?" – nisam sigurna da su meni rekli. Mladić i devojka u zagrljaju.

"Tebi", polunervozno mi odgovara dečko. "Ajde, malo rispekta."

Pogledam ih "značajno" i pomislim "svašta". Nastavljam da plivam bez namere da mi svađa kvari ugođaj. U tom momentu staje muzika koja se sve vreme čula sa razglasa i shvatam da je pola sedam. Zar je već prošlo sat vremena! Kad pre?! Zapravo, gašenje muzike je priprema za kraj koji spasioci sviraju u petnaest do sedam.

"Nema veze", pomislim, "iskupala sam se dobrih četrdesetak minuta."

Idem ka tuševima, ali svi su zauzeti. Nema veze, ima ih sedam-osam, brzo će se osloboditi.

Slučajnim izborom dolazim do žene koja pravi brze pokrete, po čemu (naivno) zaključujem da će brzo završiti. Međutim, žena se tušira. I tušira.

Shvatam da sam napravila pogrešnu procenu, ali vidim da se i drugi opušteno tuširaju. Niti obraćaju pažnju na druge što čekaju u redu, niti na štednju vode (posle se pitaju otkud ovako vrela leta i klimatske promene, mislim se u sebi).

U stvari, vidim i da ljudi pored sebe imaju uredno poređane šampone i gelove i to je to, većini, očito, kupanje koje zamenjuje ono kod kuće (setih se i svog tate koji mene i sestru učio da tuširanje na javnim mestima treba da bude vojničko, minut, ne više). A setih se i kako na plažama sve češće brane korišćenje šampona i gelova.

Iz razmišljanja me trže vikanje jedne majke koja završava tuširanje.

"Jovaneee, Marijaaa… ’ajde da se tuširate, čuvam vam mesto!"

Odlučih da odem još malo u bazen, bolje tamo da čekam nego na suncu. Sem toga, nije još kraj, dvadeset do sedam je. Usput, odlučujem se za jedan eksperiment. Čvrsta sam u nameri da se ovoga puta u bazenu nikome ne sklonim sa puta. Baš da vidim šta će se desiti! Prva "žrtva" je čovek u, recimo, četrdesetim, koji pliva leđno. E, neću se pomeriti taman… Tuff!!! Poturih desno rame da ne bude baš po glavi. Okrznu me pogledaom i nastavi.

"Vi ne gledate da nema možda neko iza?"

Uz osmeh koji rečima ne umem da opišem odgovori: "Ne".

Ja oćutah.

Istuširala sam se kod kuće. Nisam žalila što sam otišla. Bilo je vrlo poučno. A to nema cenu. Osim jedne male kvake koja glasi doslovno ovako:

"Iskustvo ne znači ništa, to znam iz iskustva."