Kako vozimo, takvi smo i ljudi

Ako pogledamo prosek brzine u automobilima, a to većina kola danas ima, ona je najverovatnije oko 30 kilometara na čas. Čisto da se ne iznenadimo koliko se zaista brzo krećemo, doduše prosečno. Za one koji češće voze auto-putevima možda bude nešto viša. Ne računam one sa blinkerima.

Pa opet se dešavaju saobraćajne nesreće u kojima stradaju i veoma mladi ljudi. I to ne tako retko. Iznenada i odjednom. Negde sediš, družiš se, kreneš, neko stisne gas iz nekog razloga i posle te nema. Surovo, ali je tako.

Meni se čini da ne prođe ni dan a da ne pitam nekog u saobraćaju da li je normalan, retorički. Ukućani, koje najčešće vozim, često me upozoravaju na to da me ljudi u drugim automobilima ne čuju. Odgovaram da čovek ima pravo na pobunu.

Vremenom čovek počinje da posmatra ljude koji prolaze kolonu i pokušavaju da se "ubace" u red. Ispred svih, normalno. I postoji neka zakonomernost. Probajte, lako se uoči. 

Ne bih se, priznajem, toliko bunio da znam da automobilima žurimo u neku presvetlu budućnost, u "ralje" nekog boljeg života, ali za svakodnevne situacije na ulicama, parkingu, pešačkim, jednostavno moram.

Prebrojavam neretko automobile ispred prodavnice jednog velikog trgovinskog lanca u koji svraćam skoro svaki dan. Na kolima parkiranim na mestima za osobe sa invaliditetom ni na jednom, najčešće, nema nalepnice. Upozoravam ljude iz obezbeđenja da je to nepristojno na elementarnom nivou, i da kažu ljudima da to ne rade.

Sležu ramenima i klimaju potvrdno glavom. I njima je neprijatno, ali znaju da čamac teško može protiv bujice.

Drugo je pitanje zašto bujica ne može da se zaustavi. I sve mi se javlja da je, kao i u svemu, i to pitanje kulture i pristojnosti, pomalo i bazične psihologije. Kako vozimo, takvi smo i ljudi, tako nekako.

Iako mi deluje ponekad kao kosmička nepravda, nije mi teško da budem jedini u ulici koji pokrene dugme u auto-školama ironično nazvano "pokazivač pravca", makar nekoliko sekundi pre nego što bi trebalo da skrenem. To ni najmanje nije strašno, verujte mi, podrazumeva micanje samo jednog prsta na ruci.

Na ulicama ima i drugih ljudi, znate, voze i žene i muškarci i stariji ljudi, u kolima ima i dece i mi iza vas, ne znamo kuda idete.

Hodajući ulicama grada u sitne sate jedne noći video sam natpis na jednom automobilu: "Volim grad koji teče." To Beograd sigurno jeste, teče i odoleva svemu i svačemu, nekad škripi, nekad to bude lagano. Ali, nekako ide.

To bi možda mogla da bude jedna mala novogodišnja želja, čak i subverzivna akcija. Da vozimo 50, poštujemo znake, dajemo "pokazivače pravca" kad je potrebno. Subverzivno 50, možda i to nekad bude ime nekog novog pokreta koji okuplja sve ljude kojima je stalo da se poštuju saobraćajni znaci.

Dezmond Tutu, koji je preminuo pre nekoliko dana, izjavio je da je neophodno da se prestane sa izvlačenjem ljudi iz bujice, i da je važno umesto toga ići uz tok reke i videti zašto ljudi upadaju u vodu.

Bez plediranja na bilo kakvo rešenje, možda bi najpametnije bilo da ulažemo više u kulturu, jer je sve pitanje kulture i elementarne pristojnosti.

Možda onda ljudima postane glupo da staju na pola pešačkog sa upaljenim "pokazivačima pravca". A nije teško biti fin.