Kad odrasteš na tromeđi dijalekata, računaj da ćeš biti meta podsmeha

„I ja gu ne znajem. Samo gu u noć čujem i u s'n s'nujem. A pesma je moja golema: Kako majka sina imala, čuvala, ranila. Dan i noć samo njega gledala. Što na sina duša zaiskala, sve majka davala, a sin - bolan! Porasnaja sin. Došla snaga, mladost... Došle bašče, cveće, mesečina. - Zamirisale devojke!... Sin poleteja. Sve što iskaja, sve imaja. Hatovi, puške, sablje, žene... Koju devojku neje pogledaja, samo njene kose neje zamrsija i usta celivaja“, kaže gazda Mitke i traži od Koštane da mu peva Žal za mladost.

Koštana Bore Stankovića, a ne film Zona Zamfirova je bio moj prvi susret sa dijalektom južne Srbije. Kao školarci bili smo svesni da se njegov govor donekle razlikuje, da je arhaičan, da se u tom delu zemlje tako govori ili se govorilo, i ništa nam nije bilo smešno. Gledajući film Zona Zamfirova sam se smejala, ali zato što je komedija, zato što su glumci bili odlični, ali ne zato što mi je bio smešan južnjački dijalekat.   

Otac mi je rođen u Čačku, školovan u Beogradu, na terenu je upoznao moju majku poreklom sa Rudnika u Gornjem Milanovcu. Očev posao ih je odveo u Kraljevo, gde sam se rodila. Pošto su deca u to doba dosta vremena provodila sa babama i dedama, tako sam i ja bila malo sa tatinim roditeljima, malo više sa maminom majkom, posebno što nisam htela da idem u obdanište, pa sam do polaska u školu uglavnom živela u Gornjem Milanovcu.

Razdaljina između Čačka i Gornjeg Milanovca nije ni 30 kilometara, ali u bilo kom od ova dva grada će po vašem govoru, odnosno akcentu, odmah znati iz kog dolazite i naravno da će vam ismevati naglasak.

Došlo je vreme da krenem u školu i vraćam se u Kraljevo, koje je nekih 47 kilometara udaljeno od Gornjeg Milanovca. Komšinica, mamina dobra prijateljica, rođena Kraljevčanka, je toliko ismevala moj milanovački naglasak da sam je gotovo zamrzela. Srećom, imala sam sluha te sam vrlo brzo naučila da govorim kao Kraljevčani, ali onda kada odem kod babe na letnji raspust, prvih par dana, dok ne uhvatim ritam, drugari me zadirkuju kako govorim.

Ista komšinica koja mi se rugala kako govorim je sa istim žarom ismevala i nekog momka podstanara iz Trstenika, grada koji je 30 kilometara udaljen od Kraljeva. „Onaj mali iz Trstenikeee!", tako ga je zvala. A kako govore Čarapani (Kruševljani), to je tek bio predmet podsmeha, kao i naglasci okolnih sela i svih ostalih gradova na sve četiri strane sveta.

U četvrtom razredu dobili smo novu drugaricu u odeljenju iz Čukojevca, sela nedaleko od Kraljeva. Deca su surova, to svi znamo. Kroz kakav pakao je prošla to samo ona zna. Opet, na njenu sreću, i ona je imala dovoljno sluha, pa je vrlo brzo uspela da se uklopi u novu sredinu, čak i više od toga. Ipak, i dan danas pamtim njenu rečenicu: „Kupila premalicno odelce decama“, i uvek se nasmejem.

Onda nam je u petom razredu došla Slavica iz Peći, pa u šestom Aleksandra iz Niša. I opet isto.

Došlo je vreme da se krene u Beograd na studije. Osim što se odvajate od kuće, krećete u nepoznato, strepite i kako ćete sada među te „rodžene Beogradžane što žive u Keve Jevrosime kec kec“ s tim svojim zavičajnim naglaskom, a da ne ispadnete glupi u društvu.

U Beogradu stanujem kod Dalmatinke sa Hvara, a na mojoj grupi Beograđani su u manjini, više je bilo nas zavičajaca, te smo se lepo uklopili. Imala sam jednu Kraljevčanku, pa sam se sprijateljila sa Nikšićankom, pa sa Požarevljankom, pa koleginicama iz Sremske Mitrovice, Zemunkom, Beograđankama....Čisti Vavilon!

Među svima njima najviše sam se družila sa koleginicom Zdravkom Nikčević iz Nikšića i tako lepo naučila da pričam kao Crnogorka da su mnogi mislili da smo zemljakinje. Ali kada sma otišla kod nje u Nikšić, ispostavilo se da oni u stvari ne govore taj „crnogorski“ po kojem ih mi, navodno prepoznajemo i kojim se oni navodno, šepure po Beogradu. Prosto, što bi se reklo, govore normalno, gotovo književnim jezikom.

Pošto sam bila „usmereni“ đak, po srednjoškolskoj diplomi sam „prevodilac saradnik“, u stvari, imala sam isti nastavni program kao moja ćerka koja je završila tu Filološku gimnaziju čiji učenici su se izvinjavali zbog nekorektnosti prema dijalektu juga Srbije. I u toj srednjoj školi na predmetu Savremeni srpskohrvatski jezik sa lingvistikom sam konačno naučila da sam detinjstvo provela na granici tri dijalekta štokavskog narečja: istočnohercegovačkog, šumadijsko-vojvođanskog i kosovsko-resavskog.

Tako moj muž Zemunac, kaže da po tome kako govorim kada telefoniram zna da li razgovaram sa familijom iz Gornjeg Milanovca, Čačka ili sa školskom drugaricom iz Kraljeva. Ne znam da li mi se nekada omakne neki od zavičajnih naglasaka. Nikad mi niko nije rekao, osim ćerke kojoj je zasmetalo kako naglašavam reč Amerika, pa se trudim da ne pogrešim u akcentovanju.

Na studijama sam upoznala i Peđu iz Leskovca. Bio je jako duhovit i glavna zvezda u društvu, ali kada je posebno želeo da nas zasmeje, onda bi se okrenuo svom zavičajnom dijalektu, što nas je sve dovodilo do suza. Nismo se podsmevali, ali nam je bilo smešno, simpatično, neobično.

Od njega sam saznala i da Leskovčani ne govore isto kao Vranjanci, Nišlije ili Piroćanci. Lingvistika kaže da govor Leskovca i okoline spada u prizrensko-južnomoravski govorni tip prizrensko-timočkog dijalekta. Taj famozni diftong dz koji samo oni umeju da izgovore, iz azbuke je izbačen reformom Vuka Karadžića u 19. veku. Peđa je radio i kao radijski voditelj, leskovački govor niko nije mogao da mu otkrije.

Isto tako, jedna od urbanih legendi koju sam čula odmah po dolasku u RTS je bila priča kako je jedan od najboljih spikera televizije, Miodrag Zdravković, (za one mlađe koji se ne sećaju, čovek koji je pročitao vest da je umro drug Tito), bio najveće čudo upravo zato što je sa takvim uspehom „nadvladao“ dijalekat ponet iz Rgotine u Istočnoj Srbiji.

Tako je valjda i Duško Radović uspeo da pomeša čačansko i niško nasleđe i da Beograđane godinama pozdravlja sa vrha Beograđanke. I Draga Jonaš, legendarna lektorka i spikerka Radio Beograda, sa kojom sam imala sreću da radim, je rođena i odrasla u Valjevu, a upamćena je kao neprevaziđeni primer tačne dikcije i pravilnog akcentovanja.

Verovatno čak i oni koji ne govore engleski jezik mogu da prepoznaju da li gledaju američki ili britanski film. Verziraniji razlikuju i ostale varijante engleskog jezika. Po govoru može da se prepozna da li je lik u filmu Teksašanin, Irac, Škot... Italijanski kojim govore mafijaši u američkim filmovima, nije italijanski koji ćemo čuti u ostatku Italije. Ceo svet peva napolitanske pesme, a one su ispevane na dijalektu italijanskog jezika.

U Britaniji postoji Bi-Bi-Si ingliš. U dokumentarnoj seriji Stivena Fraja, Frajeva planeta reči, sam saznala da su pragmatični Britanci dokučili da je u kol-centre, posebno one koji primaju pritužbe potrošača, najbolje uposliti ljude iz Njukasla jer njihov akcenat deluje ozbiljno, autoritativno i kompetentno. Takođe sam saznala da se samo u Jorkširu, grofoviji na severu Engleske, govori na preko šest dijalekata. 

U Nemačkoj kažu postoji više dijalekata, ali uglavnom se govori o četiri koji se toliko razlikuju da ne razumeju jedni druge. Zato stranci uče Hochdeutsch (visoki nemački) – standardni nemački jezik, kao što i mi u javnoj upotrebi koristimo standardni srpski jezik. 

Na kraju, ipak ne znam da li se i zašto stidimo dijalekta, što reče moja koleginica Aleksandra Tajković, i da li bi trebalo da ih udruženim snagama dižemo u nebesa? Da, jezik kojim govorimo određuje naš identitet, ali ipak sam bliže tezi da delamo lokalno, a mislimo globalno. Da živim u Nišu, govorila bih kao Nišlije, da živim u Užicu, vremenom bih prilagodila čačanski užičkom, jedino ako se odselim u Leskovac, ne znam kako da naučim to famozno dz. 

Ali većinu vremena se ipak trudim da govorim standardni srpski jezik, doduše ipak mi ne uspeva da po pravilima akcentujem reči kao televizija, radijator, laboratorija, Aleksandar....