Sajam knjiga 2020, iz hale u mahale

„Biće dovoljno ako kažem da sam ja Huan Pablo Kastel, slikar koji je ubio Mariju Iribarne."

I meni je bilo dovoljno da pročitam ovu prvu rečenicu romana Tunel Ernesta Sabata i odlučim da deo džeparca uložim u taj roman. 

Bili su to moji gimnazijski dani, nije bilo mobilnih telefona, bilo je više slobodnog vremena tog proleća druge polovine osamdesetih, u knjižarama su se prodavale knjige, nisam mogla znati da ih odmah tu, u bliskoj budućnosti, takoreći iza ćoška, vrebaju „prodavnice poklona" lažno se predstavljajući njihovim imenom. 

Uostalom, kraj osamdesetih godina prošlog veka inače je u ove prostore uveo zahuktalu identitetsku priču, a slobodno tržište u književnim i izdavačkim poslovima pojam bestselera koji je izmenio i još uvek transformiše identitet pisca i knjige. 

Ernesta Sabata i njegov čuveni roman Tunel pronašla sam u knjižari „Papirus” na Terazijama. Ne mogu sa sigurnošću reći šta se na tom mestu danas nalazi, a i da u ovom trenutku to znam, bio bi to ipak samo trenutak u vremenu koje gradu iz dana u dan menja obličje i stvara novi identitet. 

Ali postoji u gradu i jedno fizičko mesto, još od vremena mojih gimnazijskih dana do danas, sa jakim simboličkim potencijalom. 

Hale Beogradskog sajma koje se svake godine, negde krajem oktobra transformišu u čudesni pogon na „literarno gorivo". 

Sedam dana oktobra i Beogradski sajam knjiga nesumnjivo su zaštitni znak ovog grada i taj vremenski okvir i fizički prostor hala Beogradskog sajma, savršeno sintetizuju književnu i umetničku, tržišnu i prodajnu, stvarnu i simboličku identitetsku priču o piscu i knjigama koja, od trenutka uvođenja tržišta, postaje iz godine u godinu komplikovanija. 

Svakogodišnje su rasprave da li to literarno „sveto mesto" koje popularni mediji vole da zovu i „vašarom knjige" ima izlagački, prodajni, debatni, sakralni ili vašarski karakter. 

I to nije bez razloga jer argumenti za svaku ovu odrednicu Sajma knjiga, postoje. Od 1957. godine, kada je u socijalističkoj Jugoslaviji, u Beogradu, predstavljen prvi put, do danas, može se pratiti transformacijski put Sajma. 

Političare sa otvaranja iz godina socijalističke Jugoslavije u tranzicionim godinama zamenili su pisci. Pravedno. A kakvu je nepravdu donela tranzicija, ispravno će se, takođe, pitati mnogi. 

Svakako onu koja dotiče osetljivi prostor odnosa kvaliteta i kvantiteta. Od ključne reči „talenat", koja bi trebalo da bude garant umetnosti, prečicom, čini se preko noći, stigli smo do druge svetinje, pojma vidljivog. 

Ako nisi vidljiv na tržištu knjige, ne postojiš, a o nepostojećem se ne govori. 

Godinama su hale Beogradskog sajma pravo poprište borbe za vidljivim fizičkim prostorom i u tom okršaju, velike izdavačke kuće koje imaju i lance knjižara u gradu u kojima najčešće favorizuju svoje naslove u izlozima čineći ih vidljivim, dakle prodavanim, dakle čitanim, smatraju da imaju i svako pravo na više prostora i bolju poziciju. 

Šta ostaje „manjim" izdavačkim kućama…? 

Pa logično, manje izlagačkog prostora, često margina Hale jedan, najčešće prvi prsten hale. 

Tokom dugih godina te borbe, videli smo kako želja za vidljivom pozicijom i demonstracija velike izdavačke mašinerije, ostavlja traga i na estetiku prostora stvarajući, umesto kreativnog šmeka, vašarski kičeraj. 

Poslednjih godina, doduše, stvari su se malo popravile, na radost posvećenih posetilaca Sajma knjiga. Kada je ove godine korona poremetila sve planove i kada je konačno bilo jasno da Sajma knjiga na tradicionalnom mestu neće biti, desilo se nešto čudesno. 

Izdavači, i „veliki" i „mali", bili su jedinstveni u stavu da treba pronaći alternativno rešenje. 

Ubrzo je postalo jasno da je ta alternativa zapravo modifikovani oblik standardne priče o tržištu i knjigama, pa su lanci knjižara velikih izdavača skoro čitav jedan mesec bili prodajna mesta i oglasni prostor za akcijska sniženja, a ogromni, prazni prostor Trga republike tokom dva kišna dana jednog vikenda, ispunila je gotovo festivalska atmosfera. 

Izdavači izvan velikih knjižara, uz slogan „Knjiga na Trgu" imali su svoja dva sajamska dana.

Tako se desilo da se sedam bučnih dana klasičnog Sajma knjiga izmeste u čitav jedan mesec i u tom izmeštenom prostoru, i bukvalno i metaforički, jasnije su se sagledali svi mehanizmi delovanja izdavaštva i knjige. 

Uslovno rečeno, veliki izdavači, komotno su prodavali svoja izdanja, drugi, „manji", tek će definisati sliku o finansijskoj dobiti i gubicima. 

Ali, postoji jedna stvar izvan materijalne računice čije je težište u simboličkoj ravni delovanja knjige na čitaoca. Vraća na početnu sliku ovoga teksta i važna može biti samo ljudima koji o procesu traganja za knjigom, pa ni o procesu čitanja, ne razmišljaju u sada već dominantnim kategorijama materijalnog profita. 

Biti u knjižari uređenoj po svim imperativima tržišne logike, zapravo u prodavnicama poklona koje prodaju i knjige, steriliše poriv za tragalačkom avanturom. 

Posetilac, zapravo kupac, tamo je s naumom da kupi traženi, popularni, reklamirani naslov, čije je prisustvo na javnoj sceni već pripremljeno zvukom fanfara pi-ar službi. 

Izvan tog prostora, ovoga puta i izvan hala Beogradskog sajma, imali smo dvodnevnu festivalsku atmosferu kojom, iz perspektive tržišne logike, „manji" izdavači moguće i nisu zadovoljni, ali čitatelji tragači za dobrim naslovom, koje će privući možda baš prva rečenica neke knjige, mogli bi biti. 

Ova alternativa beogradskom Sajmu knjiga nije kopija originala, nije falsifikat, u njenoj srži može biti klica ideje o nekom budućem putu razvoja onih sedam sajamskih dana koje ćemo, nadam se, već sledeće godine imati. 

Do tada, prve rečenice knjiga i dalje ostaju skrivene između korica, njihova važnost je ogromna, potrudite se i tragajte za njima uvek i na svakom mestu. 

Traganje se isplati, znam to, sigurno.