Kuridžina buna, 316 godina kasnije

Nije verovao Turcima Petar Jagodić, mladi paroh Crkve Svetih apostola Petra i Pavla. Zato je dobio nadimak Kuridža (neverni pop na turskom). Nije verovao ni Mlečanima. „Hoćemo da smo svoji, moj konte, kao sve živo, da u tome ustrajemo i to je sve", poručivao je Veneciji.

A njemu su verovali; za njim je krenulo deset hiljada bivših uskoka. Hteli su slobodu. Osvojili su je. 

Bilo je to 1704. godine. Biovičino Selo blizu Kistanja. Pet godina je prošlo od Karlovačkog mira, granica između Austrije i Turske na Savi, odnosno Mletačke Republike i Turske se utvrdila, na herojske podvige dalmatinskih uskoka počelo je da se zaboravlja. 

Mletačka vlast u Dalmaciji je na zemlju koju su tamošnji uskoci oteli od Turaka raspisala poreze; počeli su i da razoružavaju narod, a pritisak Venecije da se pravoslavno stanovništvo prevede u katoličku veru samo se pojačavao. 

I onda je pop Jagodić organizovao pobunu. Najveću tog vremena. I najuspešniju. Kuridžina buna trajala je pune dve godine i onda ju je mletačka vlast na prevaru slomila. Pop Jagodić je osuđen na 40 godina zatvora u mraku. Kaznu je služio i odslužio u Veneciji.

Posle 40 godina u mraku venecijanskog kazamata, izveden je na svetlo i tog trenutka je oslepeo. Iako slep, slomljen, star, mletačka država nije dozvolila da se vrati u rodne Bilišane. Nije htela da se zapamti pop Jagodić Kuridža. 

Ali koliko god su države koje su vladale na prostoru oko Kistanja i Knina trudile da se pop Kuridža zaboravi narod ga je pamtio. Njegova porodica ponosno je nosila i njegov nadimak pored prezimena Jagodić. 

Od 1995. godine Kuridžino rodno selo Bilišani i Biovičino Selo gde je služio u Crkvi podignutoj 1524. godine potpuno su pusti. Narod je proteran. Najviše u Srbiju. 

Tako je 1995. u Zapadnu Srbiju, u Požegu, u osmoj godini, došao i Marko Jagodić Kuridža. Prezime i nadimak ukazuju od kojih je. I kakav je. 

Danas ima 33 godine. Bavi se košarkom. I to je bila teška priča: od Požege preko Novog Sada, Zapadne Hercegovine, povratka u Hrvatsku posle svega, Češke i Belgije, malo slovenačkog mora i onda – kada se to ne dešava  – desila mu se velika stvar.

Zvezda. 

I tu negde na njegovom novom početku, koji bi za sve druge pored toliko mlađih, talentovanijih, kvalitetnijih bio kraj, u Beograd su došli Rusi. Od onog 20. oktobra prošlo je 76 godina ali, utisak je, sa sličnim samopouzdanjem kao tada. 

Ruska armija stigla je na poziciji četiri sa Gruzijcem koji se smatra najboljim igračem na tom mestu u Evroligi; sa Nemcem, Amerikancem i Rusom kao zamenama. Zvezda je tu najslabija, novi Amerikanac još nije zaigrao i morao je da im se suprostavi Jagodić Kuridža. 

Nije verovao potomak nevernog popa iz Biovičinog Sela da su Šengelija, Vojtman, Klajburn i Kurbanov bolji od njega. Pokazao im je da nisu. Kako onda da ne poveruju i ostali Zvezdini uskoci. 

Kuridžina buna, 316 godina kasnije deluje sasvim logično.