Zašto bi neko želeo da ubije mog psa

Kučkare sa Dorćola u subotu je uplašila informacija da je nekoliko pasa otrovano na Kalemegdanu. Moj tata zna te pse, što po imenu, što samo iz viđenja.

U jednom danu umrli su Bak crni labrador, Zaza džek rasel, onaj irski seter iz Jovanove... Da li je moguće da je to slučajnost?

Zaza, čije su telo odneli na obdukciju, šetao je na Kalemegdanu u isto vreme kada i moj Astor.

Uznemireni vlasnici razmenjuju sve informacije do kojih mogu da dođu na Fejsbuk grupama i pitaju se ko je to mogao da otruje pse i da li je bezbedno šetati ih u tom parku.

Za to vreme, "Veterina Beograd" saopštava da nisu pronašli hemijske agense na uzorcima koje su uzeli, tako da se čekaju nalazi obdukcije.

Moj Astor je imao sreće.

Promenio mi je život

Kada je moja sestra išla u prvi razred osnovne, tražila je da joj mama i tata kupe psa. Rekli su joj da će ga dobiti kada krene u peti razred, a zatim kada upiše srednju školu. Nije ga dobila ni kada je završila višu.

Kada se zaposlila, uzela je tronedeljno štene, mešanca, koje je oštenila bokserka koju je njen drugar našao kako luta. Verovatno su je skotnu izbacili na ulicu.

Njegov dolazak promenio je život moje porodice. Tata i mama, penzioneri, uživali su od početka u dugim šetnjama, upoznavali nove ljude, bacali mu lopticu. Ja se ne sećam da sam se, od trenutka kada sam ostavila barbike sa strane, toliko igrala kao kada nam je on ušao u dom.

Ne dozvoljava da neko bude tužan. Kada god bih se rasplakala, dotrčao bi do mene i gurao me njuškom, lajao da upozori ukućane da nešto nije u redu – dozivao ih da dođu. I svaki put bi doneo lopticu, pošto one njega čine srećnim, valjda misli da je tako i kod nas.

Osim toga što pamti gde je ostavio koju igračku, pamti i da sam pre dve godine otišla od kuće. Nije mi u potpunosti oprostio. Kada me vidi neće da ustane kao nekada i lavežom pomešanim sa cviljenjem da mi kaže ćao, već leži i čeka da mu ja priđem, ali svoj rep, kojim maše od sreće, ne može da sakrije.

„Bolje da šetaš dete nego psa"

Evo, ima deset godina kako ga tata svako jutro šeta. Kada mi predaje smenu daje mi detaljno uputstvo: kojom stazom da idem, kroz koju kapiju, ako vidim nekog psa da li da ga izbegnem, ili se oni znaju i druže.

Od vikenda, nekih od tih pasa više nema.

Razumem strah ljudi koji su imali neprijatno iskustvo sa psima, kao što razumem da se plaše kada moj Astor zalaje, iako se on na taj način samo javlja.

Međutim, ne mogu da razumem one koji kažu "bolje da šetaš dete nego psa" a pogotovo ne one koji mrze pse kao takve.

Da li će se ovaj slučaj rasvetliti i da li će neko odgovarati za to što je nekoliko porodica ostalo bez svog psa, o kome svakodnevno brinu, sa kojim se njihova deca igraju, koji čuvaju njihov dom?