Čitaj mi!

Plemstvo duha - Pavle Savić

"Svojevremeno sam napustio Saveznu komisiju za nuklearnu energiju jer se nisam slagao ni sa načinom rada Komisije, ni sa planovima razvoja iskorišćavanja nuklearne energije. Sa Univerziteta sam otišao u penziju jer se nisam slagao sa raznim stvarima, a posebno sa radom na udžbenicima. Prihvatio sam da budem predsednik SANU jer želim da se naučno-istraživački rad približi industriji, da ona koristi rezultate tog rada i da naučnici ne moraju stalno da dokazuju da rade nešto korisno. Dosadilo mi je da se svakog dana izvinjavam što se bavim naučnim radom", govorio je Pavle Savić.

Šta god da je u životu radio, a bio je aktivan u mnogo oblasti, ma koliko se zbog svoje britke inteligencije i naglog temperamenta zamerao moćnicima, akademik Pavle Savić (1909, Solun - 1994, Beograd) je od svih bio uvek smatran velikanom srpske i svetske nauke, čovekom besprekornog integriteta, elementarnog poštenja i velike hrabrosti. Više o tome se može naći u fondu Univerzitetske biblioteke.

Posle ranog detinjstva u Solunu, gde je njegov otac kao veterinar dobio službu u Slobodnoj carinskoj zoni Srbije, Pavle Savić je završio osnovno i srednje obrazovanje u Požarevcu i Beogradu, gde je, nakon mature, upisao Katedru za fizičku hemiju tadašnjeg beogradskog Filozofskog fakulteta. Njegova, kasnije legendarna, osobina da nema dlake na jeziku, već tada je došla do izražaja, kada je prilikom sukoba sa šefom katedre Milojem Stojiljkovićem, dao ostavku na mesto asistenta.

Sudbina, koja se još mnogo puta očitovala u životu Pavla Savića, tada se prvi put pokazala. Budući odličan student, brzo je dobio mesto kod profesora Dragoljuba Jovanovića sa Medicinskog fakulteta, koji je bio saradnik Marije Kiri i čuvenog pariskog Instituta za radijum. Upravo će on omogućiti Saviću dobijanje stipendije francuske vlade.

Ono što je trebalo da bude šestomesečna stipendija (1935), na insistiranje Irene Žolio-Kiri, kćerke Marije i Pjera Kirija i same dobitnice Nobelove nagrade, produžilo se na petogodišnji rad na radioaktivnostima koja nastaju bombardovanjem urana neutronima. Godine 1938. Irena Žolio-Kiri i Pavle Savić objavljuju rezultate svojih istraživanja. Bilo je to otkriće nuklearne reakcije, kasnije poznate kao - fisija.

Već naredne godine, čuveni nemački naučnici Oto Han i Fric Štrasman, koji su s početka osporavali ove rezultate, priznaju njihovu ispravnost. Kada je celokupna naučna javnost očekivala da će Irena Žolio Kiri i Pavle Savić dobiti Nobelovu nagradu, izbio je rat, tokom koga ova nagrada nije dodeljivana.

Nagrada za otkriće fisije dodeljena je tek 1944. i to samo Oto Hanu, koji je samo empirijski dokazao jednu od Žolio-Kirijevih i Savićevih hipoteza. Francuzi i danas smatraju ovo velikom nepravdom, što dokazuje i natpis na ploči u Palati otkrića u Parizu.

U Parizu će započeti i Savićev buran revolucionarni život. On se pre rata priključuje studentskom pokretu, pomaže našim "španskim dobrovoljcima" i ulazi u francusku ćeliju KPJ.

Posle proterivanja iz Francuske, vraća se u Beograd gde dobija mesto profesora na Medicinskom fakultetu. Nakon kapitulacije Jugoslavije, bio je aktivan član Komunističke partije, a dugo je bio jedini šifrant Vrhovnog štaba i tvorac recepta za eksplozive. Ipak, njegov karakter je i tu došao do izražaja.

U Drvaru, jula 1943. godine, zamerio se Titovoj ljubavnici primedbom da psa hrani mesom, a vojnici gladuju. Odmah su mu oduzeta sva zaduženja i udaljen je iz Vrhovnog štaba.

Tu počinju njegovi teški dani, no kao da je bio pod zaštitom dobrog anđela čuvara, uvek je uspevao da izađe iz svih neprilika još jači: i kada je prekomandovan u Sedmu krajišku brigadu, čija je ratna putanja bila najteža; i kada je kao prorektor Beogradskog univerziteta sprečavao čistku "ideološki nepodobnih" nastavnika; i kada je kasnije vratio partijsku knjižicu. Iz svega toga, Pavle Savić je izašao besprekornog integriteta.

Kada je Tito odlučio da pravi Institut za nuklearne nauke, niko drugi nije mogao da ga vodi osim Savića. U vreme njegovog rukovođenja Institutom, Jugoslavija je svrstavana u pet najvećih nuklearnih sila na svetu (uz SAD, SSSR, Englesku i Francusku).

Ipak, njegova načela transparentnosti u radu i daljeg razvoja Instituta su došla u sukob sa namerama Vlade, pa se desilo nezamislivo: legenda Instituta i njegov tvorac, dao je neopozivu ostavku. Tada je dao ostavke i na svih svojih drugih 16 funkcija, a zadržao samo najdražu, profesorsku (fizička hemija). Od 1948. je bio redovni član SANU, a od 1971. do 1981. i njen predsednik. Iako bez doktorata (zbog ratnih okolnosti), 1957. je postao počasni doktor Beogradskog univerziteta.

Iako sa ogromnim naučnim ugledom u svetu, o čemu svedoče dva Ordena Legije časti, Medalja Raderforda i Zlatna medalja Lomonosova, njegova borba za veći uticaj vrhunskih naučnih radnika na školske planove i programe (bio je najžešći kritičar "usmerenog obrazovanja", nazivajući to "osvetom bivših ponavljača"), bio je bezuspešan.

Do poslednjeg dana aktivan, okružen porodicom i brojnim saradnicima, umro je u svojoj kući u Beogradu u dubokoj starosti. Na lični zahtev nije sahranjen u Aleji zaslužnih građana, nego u porodičnoj grobnici.

broj komentara 1 pošalji komentar
(subota, 25. apr 2015, 17:53) - Aleksandar Aleksic [neregistrovani]

Bio je Profesor


Tokom mojih četvorogodišnjih studija fizičke hemije prof. Pavle Savić je predavao “Opšti kurs Fizičke hemije”. Slušao sam njegova predavanja svake od četiri godine provedenih na fakultetu, iako je to bio jednogodišnji kurs. Nisam bio jedini. Amfiteatar je uvek bio pun. Slušao sam i sve ispite koji su se održavali u istom amfiteatru – javno. I sam sam polagao taj ispit na istom mestu i na isti način.
Predavanja prof. Savića nisu bila standardna. Nekada su bile to klasične lekcije od početka do kraja, a nekada o ličnom iskustvu, susretima sa poznatim naučnicima ili svedočanstva o “herojskom” dobu Fizike i Fizičke hemije, o dilemama savremene nauke, o naučnom moralu , o uslovima rada i opremi u laboratotijama Instituta za radijum u Parizu, …
Više puta, u razno vreme, ali na istom mestu –Amfiteatru Fizičke hemije – slušao sam priču o radu u laboratotijama Marije i Piera Kirija ili Frederika i Irene Zolio-Kiri, o bombardovanju atoma uranijuma neutronima, o apsolutno neočekivanim rezultatima, o dilemama u interpretaciji tih rezultata i o reakcijama Hana i Štrasmana. Fisija je bila jedna od mogućih interpretacija ali PRECIZNOST merenja nije bila takva da se POUZDANO moglo da tvrdi da je zbir masa atoma dobijenih fisijom jednak masi atoma uranijuma. Sve je bilo tu: problem, metod, eksperiment i rezultati. Trebalo im je samo preciznije merenje na čemu su radili. Han i Štrasman su to uradili brže i objavili da je hipoteza o cepanju jezgra uranijuma – potvrdjena.
Za sve one, koji se bave naukom, potpuno je jasna geneza ovog otkrića koja je bila javna. Han i Štrasman su samo PONOVILI već izveden eksperiment sa većom preciznošću i potvrdili već postavljenu hipotezu. Njihova zasluga je evidentna ali otkriće fisije nije samo njihovo.
Slušajuci prof. Savića u više navrata o ovoj istoj temi nisam stekao utisak da on žali što nije upisan na “Listi Dobitnika Nobelove nagrade”. Više je bio razočaran nedostatkom morala, onog naučnog morala koji je njega naročito krasio i bio jasan u svim njegovim predavanjima, a koji je nedostajao i nobelovom komitetu isto kao i Hanu i Štrasmanu.
Hvala RTS-u što je obnovio sećanje na prof. Pavla Savića uvrstivši ga u Plemstvo Duha gde mu je i mesto,

Dr. Aleksandar Aleksić

div id="adoceanrsvdcfhklggd">