Raška 1915 – Dan kada je Pašić plakao

Situacija u Srbiji je krajem oktobra i početkom novembra 1915. bila veoma loša. Veliki deo zemlje bio je osvojen, pretila je opasnost da srpska vojska bude opkoljena. Malobrojne savezničke snage iz Soluna nisu uspele da probiju bugarske redove. Pomoć nije stizala. Srbijom su zavladali strah i očajanje.

Srpska vlada je posle povlačenja iz Niša i Kraljeva došla u Rašku. Početkom novembra 1915. godine u tom gradiću okupilo se mnogo sveta. Ulice varoši bile su pune vojnika, civila, engleskih mornara, francuskih bolničara i pripadnika aeroplanskog odreda, stranih diplomata i novinara. Na ulicama su se mogli čuti različiti akcenti i brojni strani jezici.

Stanovnici Raške viđali su tih dana regenta Aleksandra Karađorđevića, premijera Nikolu Pašića i sve viđenije srpske intelektualce kako neraspoloženi prolaze ulicama grada. Postoje sačuvani zapisi koji govore o tome kako je Pašić bio veoma zabrinut i kako je francuskom novinaru Anriju Barbiju izneo najcrnju slutnju da će Raška možda postati grobnica srpskog naroda. Barbi navodi i da je Pašić tada, prilikom susreta na mostu preko Ibra, zaplakao.

Situacija u kojoj se našla Srbija krajem oktobra 1915. godine bila je veoma zloslutna. Zauzeti su bili Skoplje i Kumanovo. Pao je Beograd. Osvojeni su Niš i Vranje. Neprijatelj je zauzeo i Kragujevac. Napredovao je dolinom Ibra ka Raškoj. Svedoci kažu da su se tih dana u Raškoj čuli topovi i sa severa i sa juga, što je značilo da su austrougarsko-nemačke ali i bugarske snage u blizini.

Raška je nosila posebnu simboliku, to je dodatno opterećivalo i emotivno činilo još težom situaciju u kojoj su se našle srpska vojska i država. Tu, na toj teritoriji, nastala je srednjovekovna srpska država. Svi su se pitali da li će na toj svetoj zemlji na kojoj je nastala Srbija, sada nestati. Kako francuski novinar Barbi navodi, Pašić je stalno ponavljao da je "Raška zemlja gde smo rođeni".

Drugi svedoci tih dramatičnih događaja navode kako su tih dana kod premijera Pašića pronalazili optimizam i kako im je on govorio da se spas za Srbiju bliži jer mu je javljeno da će ruska vojska od tri stotine hiljada ljudi napasti Bugarsku i tako smanjiti pritisak na Srbiju.

Od Rusa nije bilo ni traga, a malobrojni saveznici koji su početkom novembra krenuli u proboj kod Strumice, poraženi su od strane bugarskih snaga. Postalo je jasno da optimizmu u Raškoj više nema mesta. 

Vlada, koja je u Raškoj boravila 13 dana, zasedala je skoro svaki dan. Ukupno je održano čak 11 sednica. Najznačajnije dve sednice održane su 4. novembra 1915. godine. Na tim, sada već možemo reći istorijskim sednicama, odlučeno je da nema predaje, da Srbija neće kapitulirati i da nikakav separatni mir sa Austrougarskom ne dolazi u obzir. Odlučeno je da se "bezuslovno mora ostati uz naše dosadašnje saveznike, pošto jedino ta politika obezbeđuje ne samo izvršenje nacionalnog zadatka, no i samu nezavisnost i opstanak zemlje". Na sednici vlade na kojoj su prisustvovali regent Aleksandar kao glavnokomandujući srpske vojske i vojvoda Putnik, načelnik Generalštaba, zauzet je jedinstven stav da se ide u borbu i povlačenje do konačne pobede. Tada je odlučeno i da će se vojska, ako bude trebalo, privremeno povući i sa teritorije Kraljevine Srbije.

Zanimljivo je da su se tih dana u Raškoj našle i vrlo značajne državne dragocenosti. U jednoj kući u centru varoši bila je smeštena državna blagajna. U jednoj od kutija bilo je Miroslavljevo jevanđelje, najznačajniji ćirilični spomenik slovenske pismenosti iz XII veka. Naime, posle dinastičkog prevrata 1903. godine Jevanđelju se izgubio svaki trag. Pretpostavljalo se da je tada uništeno. Pronađeno je tu, u Raškoj, prilikom evakuacije i ta značajna knjiga data je tada na čuvanje službenicima Državne blagajne, koji se od nje tokom povlačenja kroz Albaniju ni u snu nisu odvajali. Zanimljivo je da dva činovnika koji su Miroslavljevo jevanđelje čuvali, nisu znali koja im je dragocenost poverena na danonoćno čuvanje.

Nisu Srbi u povlačenje poneli samo Miroslavljevo jevanđelje. Studenički monasi su poneli i ćivot prvog srpskoga kralja Stefana Prvovenčanog. To nije bio prvi put da se mošti prvoga srpskog kralja nose u zbeg. Prenošene su tokom Kočine krajine i Prvog srpskog ustanka. Sada su ih studenički monasi poneli iz Ibarske klisure, nosili preko Kosova i Metohije do Crne Gore. Ćivot Stefana Prvovenčanog odnesen je u manastir Ostrog i tu je ostao tokom Prvog svetskog rata da bi kasnije bio vraćen u manastir Studenicu.

Ostale su zabeležene reči francuskog poslanika Ogista Bopa, koji svedoči da su srpski vojnici nosili mošti svetoga prvog kralja preko zaleđene i teško prohodne Rugovske klisure.

"Sveti ostaci kralja Stevana Prvovenčanog idu na čelu ove opšte seobe... Vojnici naizmence nose na svojim ramenima teški ćivot, prati ih nekoliko monaha, koji idu lagano sa zapaljenom voštanicom u jednoj ruci oslanjajući se na dugačak štap u drugoj i pojući tužno srpske crkvene molitvene pesme..."


Tekst je deo dokumentarnog filma "Srbi na Krfu", koji Radio-televizija Srbije realizuje u koprodukciji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike Republike Srbije. Realizaciju filma su pomogli Ministarstvo odbrane RS i Ambasada Velike Britanije u RS.

Stručni konsultant projekta "Srbi na Krfu" je Miloš Ković, docent Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.

broj komentara 8 pošalji komentar
(nedelja, 31. jan 2016, 18:45) - Чича из Шумадије [neregistrovani]

И данас има места за многа питања

Без намере за критику Краља и војне команде, јер то данас нема сврхе, логично се поставља питање... чему је била та бежанија српске војске из земље... постоји потупак кад нека војска капитулира, не мора да бежи и народ оставља непријатељу, са запада аустроугари (плус хрвати),са истока бугари а са југа из КиМ албанци..... верујем да би број жртава био мањи, не сме се заборавити, да је Србија дала од свег радно активног становништа - сваки четврти је погинуо...Нека прогноза каже да није било само Првог и Другог рата, Србија би имала од 40 ~45 милиона... али то неком није одговарало... овакво окружење, тешко неко у свету да има...

(nedelja, 31. jan 2016, 17:49) - anonymous [neregistrovani]

Ово за Русе није тачно

"Од Руса није било ни трага." - Како можете да напишете овако нешто, када се зна да је руска помоћ била једна од највећих помоћи Краљевини Србији у току рата? Конвоје хране, војне и болничке опреме су Руси слали у Србију (и ништа нису наплатили). Да не помињемо ултиматум св. цара Николаја II западним савезницима који је свима добро познат. И још нешто. Западни савезници су били код Криволака у Македонији, само 50 км удаљени од српске војске и нису хтели да изврше напад на бугарске трупе и пробију блокаду, већ су се оглушили о све наше молбе, окренули се и отишли. Потом је уследила Албанија...

(nedelja, 31. jan 2016, 16:41) - anonymous [neregistrovani]

Mali

Brojcano mala zemlja(inace velika nacija) zahvalna je na malim pomocima od bilo koga.Mi na sve nacine na zapadu pokusavamo da nadjemo''prijatelje\\.Za to nam je posluzio prvi svetski.Inace ko se dublje upusti u analizu rata videce da tu osim liucnih simpatija pojedinaca,nema nikakvog prijateljstva,sa njihove strane vecsamo cistog pragmatizma radi svojih interesa.Sve sto su za nas uradili inspirisano je time da sto manje njihove krvi padne na ustrb Srbske.Tako je i bilo.Ja bi iskrerno voleo da je to njihovo prijateljstvo bilo iskreno kao nase.Ali........

(nedelja, 31. jan 2016, 14:27) - anonymous [neregistrovani]

Potvrda

Dok smo pevali , "krece se ladja francuska" zanemarujemo potpuno da je francuska vlada bila u stvari protiv podrske Srbije, na svu srecu su pojedinci generali pomogli. A nesto posle tih godina nasu bracu je zatekao virus ,bratoubilackog rata. Ist virus je nas , ocigledno ne uceci iz gresaka , vec u sledecem naleto stigao i decimirao. Slava Srbiji i Rusiji

(nedelja, 31. jan 2016, 12:44) - anonymous [neregistrovani]

Politika

E pa vidite dragi moji,
da istorija moze da se servira
kako nekom odgovara

(nedelja, 31. jan 2016, 12:38) - anonymous [neregistrovani]

nikad je necete naci ..???

Istina nam je smetala.
Nismo od istine nikakvu korist imali.
Dobro i sigurno smo je izbrisali.
Zabranili smo da kazana bude.
Nemojte istinu traziti nikad vise.
Necete je naci.

(nedelja, 31. jan 2016, 11:26) - Nikola [neregistrovani]

Trazite istinu

ali je necete dobiti u potpunosti. Rusi su zanemareni ovde, ali bice vam jasno zasto tek kada u potpunosti procitate ko je ucestvovao u sponzorstvu ovog ostvarenja...vidite dno teksta, spominje se Velika Britanija. Citajte i izmedju redova, sponzorstvo je aminovanje.
Inace, sramota ide na jastuk autora, reci za jednu stranu da od nje nije bilo ni traga i tu zavsiti svaki istorijski pomen dok se u tekstu pretenduje na druge cinjenice je krajnji zlosutni amaterizam.

(nedelja, 31. jan 2016, 09:52) - anonymous [neregistrovani]

У очекивању 1916.

"Од Руса није било ни трага"

Да сазнамо и то чудо како су Руси могли 1915. да се појаве на Југу Србије? Вероватно ће аутор да се онда осврне и на 1916. и улазак Румуније у рат која је до 1916. била неутрална па руска војска није могла да дође до Србије. Онда ћемо чути и херојским борбама руско војске и српске дивизије формиране у Одеси како су већ 1916, у великој офанзиви покушали кроз Румунију да продру на север Србије, како се десила чувена битка за Добруџу, о великом, скоро невероватном јунаштву братске борбе Срба и Руса под заједничком руском командом знатно пре Солунског фронта. Очекујемо и ту историјску причу, која није баш политички популарна, јер мора да се покажу само неки други као савезници, а баш и нису били такви савезници како нам се упорно сервира.

div id="adoceanrsvdcfhklggd">