Пола века од смрти оснивача ЈДП-а Бојана Ступице

У саопштењу Југословенског драмског позоришта наводи се да ће дводелном документарном емисијом на јутјуб каналу обележити пола века од смрти његовог оснивача и управника Бојана Ступице. Емисија ће бити на Јутјуб каналу до 29. маја, а истог дана, на каналу РТС Трезор у 22.30 биће емитован први део ове емисије док ће други, гледаоци РТС моћи да погледају сутрадан, 30. маја у исто време.

Тим поводом, саопштили су из позоришта, у ситуцији када тај дан не могу да обележе на сцени, на Јутјуб каналу ЈДПтв поставиће дводелну документарну емисију "Међу нама: Бојан Ступица", аутора Феликса Пашћа.

"Снимак емитујемо захваљујући љубазности РТС. Емисија ће бити на Јутјуб каналу до 29. маја, а истог дана, на каналу РТС Трезор (ртспланета.рс) у 22.30 биће емитован први део ове емисије док ће други, гледаоци РТС моћи да погледају сутрадан, 30. маја, такође у 22.30", поручују из ЈДП.

Како подсећају из позоришта, Бојан Ступица (Љубљана, 1. август 1910 - Београд, 22. мај 1970) једна је од најсјајнијих фигура наше културе, човек раскошног дара ког је целог дао позоришту, по основном образовању, био је архитекта (дипломирао је на Техничком факултету у Љубљани, на одсеку архитектуре), а остао је упамћен као сценограф, редитељ, оснивач, градитељ и управник позоришта, глумац.

На другој години студија упознао је Саву Северову, која је учила глуму на берлинском Институту за позориште, и уз њу се определио не само да црта сценографске скице као студент архитектуре, него да се посвети театру.

Сава и Бојан су се венчали и обоје прихватили прво понуду Мариборског позоришта 1932, па потом Народног позоришта у Скопљу, те 1933. Новосадско-осјечког позоришта.

Године 1934. вратио се у Љубљану да оконча студије, а онда су обоје добили ангажман у Драми Народног позоришта у Марибору, где се показао његов редитељски дар за рад с глумцима.

До пред рат, Бојан је избио у ред најзапаженијих и најмодернијих младих редитеља у целој Југославији.

Бојан Ступица био је левичар и сарадник у акцијама Комунистичке партије.

Неколико пута успео је измаћи окупаторским властима, али су га ипак 1942. ухапсили и послали у логор Гонарос.

Тек по капитулацији фашистичке Италије 1943, пуштен је са старцима и неизлечивим болесницима.

По ослобођењу и чим се мало опоравио, позван је за помоћника управника Драме СНГ у Љубљани.

Бојан је именован за уметничког руководиоца Југословенског драмског позоришта, а он је с архитектом Белобрком приступио преуређењу зграде Мањежа.

Ново позориште отворено је 3. априла 1948. његовом режијом педставе "Краљ Бетајнове" Ивана Цанкара.

У ЈДП је упознао своју другу животну сапутницу, Миру (Тодоровић) Ступицу.

Бојанова поставка Држићевог "Дунда Мароја" с Миром Ступицом као Петруњелом одушевљавала је публику што у Београду, што по Југославији на бројним гостовањима, а с овом представом Југославија је отворила себи пут на Запад.

Многи су замерали Ступици да трага за ирационалним и неухватљивим валерима дела, да су представе претерано тумачиле људска страдања...

Бојан и Мира Ступица напустили су ЈДП и Београд, а ангажман су одмах добили у Хрватском народном казалишту у Заграбу 1955.

Од почетка сезоне 1957/58, Бојан и Мира Ступица поново су у ЈДП-у, али свега две сезоне.

Када је Милан Дединац постављен за управника Југословенског драмског позоришта, Бојан и Мира су истог часа напустили овај театар и прешли у Народно позориште.

У Бојановом животу година 1959. била је посебно важна јер осим што је много режирао, преузео је уметничко руководство у Атељеу 212 и потпуно га реорганизовао, а затим и пројектовао нову зграду.

На молбу истакнутих уметника Југословенског драмског позоришта, 29. марта 1968. по трећи пут стао је на чело ове куће.

После политичке забране представе "Кад су цветале тикве", здравље му је нагло попустило. Кратко је боловао, лечио се делом у Лондону.

Преминуо је у 60. години.

Режирао је 116 представа у земљи и 14 у иностранству, одиграо је 37 улога у позоришту и пет на филму, а данас се његовим именом зове награда за позоришну режију, коју додељује Удружење драмских уметника Србије од 1971. године.