"Ја сам писац бастард доспео ниоткуда" – 85 година од рођења Данила Киша

За себе је говорио да је "последњи југословенски писац", после афере са "Гробницом за Бориса Давидовича" уместо дисидентства изабрао је "џојсовско прогонство". Данило Киш би данас славио 85 рођендан, пре 55 година по први пут су објављени "Башта, пепео" а ове године је и пола века од првог издања "Раних јада".

О Кишу је као о мало ком нашем писцу написано небројено књига, семинарских, дипломских, магистарских па и докторских радова. Полемичар о коме су многи полемисали, лиричар који се одрекао поезије ради прозе, документариста чије је главно књижевно оруђе иронија.

Са подједнаком страшћу о њему су писали и они који га воле и који га презиру, и они који га оспоравају и они који га цене.

Читава библиотека наспрам, по страницама скромне, пишчеве оставштине. Ипак, о Кишу је најпоштеније писао сам Киш, прецизно као документариста и довољно заиграно да се не осети граница између фикције и збиље.

"Мој је отац угледао света у западној Мађарској а завршио је трговачку академију у месту рођења извесног господина Вирага који ће, милошћу господина Џојса, постати славни Леополд Блум. Мислим да је извесна либерална политика Фрање Јосипа II као и жеља за интеграцијом навела мога деду да свом још малолетном сину мађаризује презиме; многе појединости из породичне хронике остаће, међутим, заувек неразјашњене: године 1944. мој отац као и сви наши рођаци биће одведени у Аушвиц, одакле се скоро нико од њих неће вратити.

Међу мојим прецима са мајчине стране налази се један легендарни црногорски јунак, који ће се описменити у својој педесетој години и слави свога мача додати славу пера, као и једна "амазонка", која је из освете посекла главу турском насилнику. Етнографска реткост коју представљам изумреће, дакле, са мном."

Поводом Кишовог рођендана а у години јубилеја од објављивања књига "Рани јади" и "Башта, пепео", на трибини у Народној библиотеци Србије о Кишу су говорили режисер Александар Мандић, песник и издавач Гојко Божовић и књижевне критичарке и теоретичарке Тамара Крстић и Ирена Јаворски.

Полазећи од пишчеве реченице "ја сам писац бастард доспео ниоткуда" редитељ Александар Мандић каже да је Кишу, иако је често писао литерарна писма, у стварности било тешко да их срочи због чега су његова писма ретка и малобројна.

За Киша је писање подразумевало дистанцу, искошен поглед, често иронију како би успоставио контакт са унутрашњим рефлексом, бићем.

За Тамару Крстић, Киш пишући све време покушава да одговори на питања ко је и зашто, и све оно што он јесте у свом присуству и у свом одсуству.

У својим делима Киш открива сопствени идентитет али и идентитет књижевности. Свака одредница за Кишово стваралаштво доноси ново читање а свака његова књига проистиче из оне претходне. Стил, језик и све оно што његова књижевност чини заправо су део једне замишљене Кишове енциклопедије.

Гојко Божовић сматра да је за Киша литература узношење, трен у тривијалности живота што може да се реконструише из његових есеја као "последње прибежиште здравог разума".

Свака Кишова књига прожета је лирском експресијом. Био му је потребан патос који је примиривао иронијом којом је затим разарао сваку тему. Чак и када је реч о аутобиографским догађајима. Тако је свој "Породични циклус" називао "породични циркус".

Не деконструише већ дестабилизује

Киш је, пре свега, био модерниста а тек можда у далеком смислу постмодерниста, иако му се то често приписује, сматра Ирена Јаворска.

Иако је презирао и имао отклон од политике и политичара, Киш је данас и користан и актуелан, посебно када је реч о политици. "Његов документаристички начин писања присутан је и када је реч о логору и када је реч о аутобиографској прози."

Уз помоћ ироније и отклона он успева да говори и о ономе што је непредстављиво, а то је та страшна стварност. Он је не деконструише већ дестабилизује.

Било када пише о Аушвицу било када разговара са логорашицама са Голог отока он истражује механизме ужаса које политика проузрокује, инсистирајући на детаљима а не на емоцијама, постављајући сценографију циркуса у којој се тај запањујући ужас одиграва.

Због тога је читање Киша, како је то описао Гојко Божовић, као када у најгушћем мраку упалите свећу, као када се сусретнете са нечим што је и застрашујуће и неодољиво.

Читати Киша значи читати о животу и смрти, башти и пепелу.

број коментара 2 Пошаљи коментар
(субота, 22. феб 2020, 18:56) - Neša [нерегистровани]

Ah

"Zaboraviste" da napišete zašto je forsirani pisac.

(субота, 22. феб 2020, 12:26) - anonymous [нерегистровани]

Lepo

Jako lep text o piscu koji nas jos dugo nece ostavljati mirnim