Живот на слепом колосеку

Драган Бибин већ четири године живи у једном од две стотине старих и расходованих вагона на железничком теретном депоу у Зрењанину. Његова невенчана супруга Сунчица Лопушина зазире од камере, а није вољна ни да одговара на наша питања.

У теретном вагону, сада свом једином дому, Драган нам показује ситнице које поседују и прича како преживљавају.

„Ујутру, кад устанем, идем да тражим храну и обиђем све околне контејнере. Ако наиђем на неки стари акумулатор, срећа ми се осмехне јер могу да га продам за 200-250 динара и купим мини паризер. Сналазимо се од данас до сутра."

Сунчица и Драган покушавају да се загреју уз ватрицу заложену поред зида теретног вагона. Све је пуно дима, али је топлије.

Без возног реда

Сунчица има педесет година, Драган четрдесет три. Радио је као електроварилац седамнаест година, до 1998. када је остао без посла. Од тада је корисник услуга Центра за социјални рад.

Директорка зрењанинског Центра за социјални рад Весна Станков каже да Сунчица и Драган одбијају многе врсте помоћи Центра: „Драган Бибин годинама користи месечну помоћ социјално угроженим породицама, док његова ванбрачна супруга Сунчица није хтела ни о нашем трошку да изради лична документа како би остварила своја права. Исплате добијају на сваких неколико дана, у малим износима, јер они за сав новац купе алкохол и оваква помоћ губи смисао."

У азилу за прихват бескућника тренутно борави десет особа. Координатор Центра Драган Недељков каже да су у ове хладне, зимске дане сви капацитети попуњени и нема начина да се овом пару обезбеди овде смештај.

Драган Бибин и Сунчица Лопушина овакву врсту помоћи одбили су већ неколико пута, као и свакодневне куване оброке у народној кухињи. Нису задовољни ни пакетима хране:

„То мало хране што добијемо није нам довољно ни за два дана, а камоли да попуни месечне потребе. Лети још и могу нешто да зарадим копајући, радећи на утовару и тешким физичким пословима, али зими смо препуштени сами себи", каже Драган.

Пар Бибин - Лопушина остају у вагону, окружени отпадом. Храну коју су добили као помоћ чуваће међу душецима и јорганима наслаганим у средини леденог вагона, ту где спавају и сањају о топлијем дому. Још нису изгубили наду да ће се и њихов вагон једног дана закачити за неку локомотиву и кренути са слепог колосека.