Ристић: Показати саосећање и емпатију са жртвама ратних сукоба

Почетак августа је у Србији време сећања на патњу и дане када је, у Олуји, са вековних огњишта прогнано око 250.000 људи.

Прошло је 27 година од хрватске акције Олуја. Из Српске Крајине се, у колони, којој се није видео ни почетак ни крај, цео један народ преселио у Србију, или су отишли у неке друге земље, а најмање њих се вратило у Хрватску.

Србија се сећа и не заборавља етничко чишћење, највеће у Европи после Другог светског рата, а Хрватска данас слави Дан победе и домовинске захвалности.

Дејан Ристић, историчар и директор Музеја жртава геноцида рекао је, гостујући у Јутарњем програму РТС-а, да с једне стране проток времена утиче на ублажавање рана после сваког драматичног догађаја какав је Олуја, Бљесак, две војнополицијске акције које имају елементе геноцида у себи, а имале су за циљ да се изврши етничко чишћење преосталих припадника српског народа са територије Хрватске.

Сматра да је потребно обогатити и објективизовати знање и показати саосећање и емпатију са жртвама и породицама жртава тих ратних сукоба.

"Створити атмосферу да се ти људи осећају прихваћеним у друштву у коме јесу, у Србији као својој матичној земљи и све учинити да та стигма, која је стављена на њих у хрватском друштву од стране политичке елите да се радило о терористима, побуњеницима, о људима трећег реда, које је требало елиминисати - отклонити знањем, истином,  инсистирањем на чињеницама и храбрим и одлучним сведочењем о ономе што се десило и у мају и у августу 1995. на већем делу хрватске територије, рекао је Ристић.

Ристић каже да сада нема етничког чишћења у Хрватској, Срби су сведени на неколико процената у укупном хрватском становништву, али ради се о обесправљеној популацији у Хрватској што се види по кршењу основних људских и грађанских права, неких од основних прописа унутар хрватске државе, Устава, појединих закона.

Указује да је ћирилица иако формално дозвољена и даље прогоњена и забрањена на сваком могућем месту, велича се усташтво у знатном делу политичке, културне и интелектуалне, посебно црквене елите у Хрватској.

Наводи да се подижу се споменици, именују се улице и тргови по, како каже, усташким зликовцима и кољачима, ствара се атмосфера која подсећа на крај тридесетих или крај осмадесетих година прошлог века, ствара се анимозитет у односу на другог који као да треба да доврши оно што није окончано у мају 1945. односно у августу 1995. године.

"Ако посматрамо у ширем историјском контексту дешавања у читавом 20. веку, може се закључити да оно што се десило у мају и у августу 1995. године је логичан и за ретке очекиван исход или окончање онога што се дешавало на територији Незавоисне државе Хрватске у периоду Другог светског рата, то је геноцид почињен над Србима. Све оно што је била идеја, трећину убити, трећину протерати, трећину покатоличити, овај трећи елеменат трећину протерати је окончан неколико деценија по окончању Другог светског рата пред очима целог света", каже Ристић.

Које је то јунаштво када неко кидише на старце, на децу који беже, ненаоружани, упитао је Ристић.

Док се у Србији тугује, Хрватска слави. Поставља се питање како градити боље односе.

"И даље смо у тој врсти идентитетског и историјског сукоба. Док наша страна инсистира на поштовању историјских чињеница, дотле у знатном делу хрватског друштва се те чињенице потиру, па с еговори о агресији на Хрватску", закључио је Ристић.