Час историје на Старом сајмишту

Естер је рођена у логору Старо сајмиште, превремено са само 900 грама. Није било много наде да ће преживети, али је кришом, у кутији, изнета из логора. Нико од рођака по мајци није преживео. Убијени су у Топовским шупама и на Сајмишту.

"Не знам да ли ме је мама видела и како је то било. 'Јесте, јесте видела те је, показали су те', и казали родила си девојцицу, али морамо брзо да је склонимо. Онда је она зплакала. Онда сам и ја заплакала. То је био мој први емотивни, да сам то доживела, иначе никад нисам пре ни плакала, ја сам сматрала да у живот морам да корачам храбро и чврсто", каже Естер Бар Албахари.

На овом месту готово ништа не подсећа на велико страдање. Тамо где је била мртвачница и болница, где су били павиљони, данас се налазе ресторан, обданиште, станови...

"За осамдесет година ми, сем споменика, великог тамо и једне плоче иза ове куполе немамо ништа. Немамо ништа од обележја. Значи, човек дође овде, људи живе, иду у вртић, у теретану и ништа друго", нагласио је Давор Салом, члан Јеврејске општине у Београду. 

А у том највећем логору на територији окупиране Србије, страдало је око 6.500 Јевреја и хиљаде Рома и Срба. На хиљаде људи угушено је у гасном камиону који је кружио градом.

Командант логора, СС официр, осуђен је тек средином шездесетих година прошлог века, на 20 месеци затвора због учествовања у злочину.

"Треба да се сетимо свих жртава али треба да се сетимо како је до тога и дошло и на тај начин ми треба да реагујемо ако евентуално данас би се појавила нека слична ситуација. Холокауст је у том смислу геноцид највећих размера. Управо говорећи о томе о ономе што се делило тада ми едукујемо себе и друге", каже Милован Писари, историчар и директор Центра за примењену историју.

Преживелих логораша је све мање, а са њима нестају и директна сведочења. Фотографије и филмови нису довољни да се сећање на страдање сачува и да траје, и зато је оправдан захтев да Старо сајмиште коначно постане Меморијални центар.