Херојско време српских новина (3)

Масивни напад на Србију 30. јула по старом, или 12. августа 1914. по новом календару, којим је заправо отпочео Велики рат, прошао је готово без иједног крупног наслова у српској штампи. Данас само можемо нагађати зашто је то тако, али стоји чињеница да ниједне новине нису донеле наслов ни приближне величине као што је био онај „Аустријска нота Србији“.

Наслови о великом нападу Аустроугарске могли су да се очекују већ 31. јула, сутрадан пошто је нападнута Србија, а ако новине нису стигле тога дана да објаве ударну вест, онда је то било очекивано 24 сата касније, 1. августа 1914. по старом календару, односно 14. августа по новом. На тај дан, међутим, у „Политици“ се проналази наслов На Дрини, Сави и Дунаву испод којег се крију само извештаји који говоре да је на све три реке и даље пре у питању војно чаркање, него масивна офанзива. Наслов је зато стављен преко два од шест стубаца, дакле, новински речено, не претерано упадљиво.

Званичне „Српске новине“ на другој страни доносе штури извештај новинског бироа српске Врховне команде: „Непријатељ је ноћас на северном и северозападном фронту на неколико места отпочео офанзиву...“ Рат је тако почео – рат који не пита за дозволу и не тражи крупне новинске наслове да би могао да се распламса. Шта год радила цензура, и како год новине тек миморедно настојале да прикрију ствари, ипак је свима било јасно да је дојучерашње бомбардовање Београда, Смередева и других подунавских српских градова био пример војничке срамежљивости према ономе што следи. Број погинулих већ у прва два дана рата на Дрини и планини Церу видљиво је уозбиљио тон великог дела страница српских новина.

Но, ни то није дуго трајало. „Политика“ престаје да излази 2. августа, а „Правда“ и „Штампа“ 3. августа 1914. Једино званичне „Српске новине“, од важнијих листова, настављају да се штампају у Нишу. Већ 5. августа „Српске новине“ јављају: „Непријатељ на Церу код Шапца до ноге потучен и бежи ка Лозници, Лешници и Шапцу. Три пука потпуно уништена. Заплењено 14 топова и много другог материјала. Наши их гоне.“ Ово је увод у оно што данас знамо: у бриљантну победу у Церској бици и повратак у Београд.

Са првим извидницама, треба веровати, у Београд улазе и журналисти. Одмах после парадних вести, следе оне које осликавају у каквом су се журналистичком рају нашли новинари. Након недељу дана рата, тебало је пописати и описати све неподопштине Аустријанаца и поново призвати у помоћ старог савезника – духовитост. „Политика“ тако већ у првом броју после Церске битке, 8. августа 1914, пише да су Аустријанци имали нарочити „konzervacionsbuch“ са не баш најбољим преводом најосновнијих питања за мештане које су намеравали да поробе. Ево шта пише новинар „Политике“: „На једној страни те књижице исписана су латиницом, али на српском језику, питања, на пример: 'Где ти је кмет?' 'Који је овде био пук?' 'Каква изгледа војска која је овде прошла', итд. На другој страни су исписана иста питања на немачком језику. Аустријанци пошли у Србију и понели сваки свој 'konzervacionsbuch' да се сити наразговарају са нашим сељацима. Нису ни слутили на какве ће бајонете наићи.“

Тих дана наставило се испитивање ратних заробљеника. Први после истражитеља, с њима у везу одмах ступају, наравно, новинари. Свашта се код њих налази, а „Политика“ од 17. августа са згражањем штампа песму „неког Бркића, Хрвата, исписану латиницом и у десетерцу“. Само део те песме, извесног Бркића, наводимо и овде као помало дегутантни пример мултикултуралности по последњој моди из 1914:

Паде краље, паде краљица,
Погуби ји српски убојица.
Погуби нам краљицу и краља
Душу своју са крви окаља
Народ плаче, куне убојицу,
А Србији сав наш народ виче:
Убојице, разбојници клети
Што газите нама престол свети.

Ипак, временом, српска штампа све мање се бави стварима нађеним код аустријских војника, а све више се окреће мирнодопском животу, иако борбе никако нису престале. Када су главне и најпогибељније борбе завршене, 31. августа по старом календару, погинуо је Дарко Рибникар, а 1. септембра 1914. и његов брат Владислав Рибникар, оснивач и главни и одговорни уредник „Политике“. Њихове новине, херојски су и новинарски описале крај двојице главних људи листа. Војни лекар је, бележи новинар, само пришао да утеши потпоручника Дарка Рибникара, јер му је хаубичка граната расцепила плућа надвоје. Лекар му је казао: „Не бојте се“, а Дарко, према писању „Политике“ казао: „Никада се у животу ја, докторе, нисам бојао.“

Ову смрт „Политика“ је забележила 2. септембра. Дан касније осванула је на првој страни и велика чутуља за Владислава. „У недељу поподне пао је Дарко“, стајало је у помену. „У понедељак поподне, у јуришу, с револвером у руци, на челу своје чете, пао је и Владислав Рибникар. Он који је био први међу првима, који је био најхрабрији међу најхрабријима, он који никада није задрхтао, стресао се када је чуо за јуначку смрт свога милога Дарка. И од тог часа нису га могли познати ни они који су га најбоље знали.“

Али, живот је ипак ишао даље. И „Политика“ је наставила да излази и без Рибникара – до данас. А од нечега се и тада, као и сада, морало живети. Не смемо стога остати дужни гледаоцима плодова вазда живог трговачког духа. Чим су се ствари мало уколотечиле, новине су почеле да објављују огласе. „Правда“ је већ 21. августа 1914. по старом календару, штампала оглас: „Књижарница Геце Кона јавља г. г. директорима, професорима и књижевницима у новим крајевима да је књижарница отворена и прима све поруџбине за уџбенике.“ О томе да се већ осећала глад, посредно говори оглас који гласи: „Саламе има код браће С. Илића, Теразије, Београд.“

Да се у Србији не може задуго живети хранећи се и појећи тријумфализмом, и да у многим сферама живота, па и у брачним више ништа неће бити као пре, говори и оглас Радомира Трајковића, шефа станице из Белогаице, штампан у званичним „Српским новинама“ 28. септембра, који је у неколико редова, као у најбољој Шекспировој драми, сажео читаву људску драму: „Моја жена Зора напустила ме је болесног пре месец дана. Одневши са собом све наше покућство, постељне ствари и накит, као и нашег синчића и сада се налази у Нишу у Стрезовој улици 17. Овим позивам моју жену Зору да ми се данас, у току постојећег дана, врати на продужење брачног живота, са свима одметним стварима и дететом, а ако то не учини у остављеном року, више је нећу примити, сматрајући њен недолазак као повод раскинућа брака. У исто време опомињем свакога да јој нико ништа не даје, јер никакво потраживање нећу признати.“ Ствари би се можда поправиле, старе ране залечиле и односи човека и жене у брачну нормалу увели да по првом убрзо није дошло до другог удара прегруписаних снага Аустроугарске на Србију.

По други пут у 1914. години српска штампа престаје да излази. Последњи број „Политике“ пред Колубарску битку излази 16. новембра, „Правда“ и „Штампа“ дан раније. Једино „Српске новине“, као и приликом Церске битке, настављају да се штампају у Нишу. Густи облаци још једном су се надвили над Србијом, али захваљујући, данас већ уџбеничкој стратегији у Колубарској бици и стратешком напуштању престонице на тринаест дана, ђенерал Живојин Мишић поново је однео победу и још једном протерао аустроугарске снаге и из престонице и Србије.

Штампа убрзо поново излази. Први број „Политике“ штампа се 8. децембра, а „Правде“ 10. децембра 1914. по старом календару, а према првим написима, одмах по ослобођењу, стари краљ Петар стигао је аутомобилом до Славије у 9 и 40 ујутро, заједно са првим извидницама, и не чекајући да се прегледа терен пре њега, искочио из аутомобила и подбадајући се штапом кренуо најпре ка цркви да се помоли Богу, па ка оштећеном двору. Они испред, како се вели, једва стигоше да побацају заплењене аустроугарске ратне заставе на улицу да их краљ изгази, а он не само да их је газио већ их је, како се препричавало, и „штапом својим нарочито подбадао“.

За првим војницима, треба претпоставити, одмах улазе новинари. Њихов први задатак био је да крену по кућама за јединицама и утврде шта су то завојевачи радили за мање од две недеље у Београду и који су Београђани нестали. Данас када читамо та имена људи који су махом упокојени у 1914. години, не можемо се отети утиску да је с њиховим именима и занимањима осликана читава једна епоха које више нема. У тринаест новембарских дана, нестали су и: Драгомир Јанковић, таљигаш, Милан Ђорђевић, служитељ, Јоца Будисављевић, надничар, Зарија Ђорђевић, фигурант, Васа Јовановић, носач, Александар Симић, рукавичар, Јован Николић, хлебар, Милорад Драгутиновић, ликерџија, Тодор и Митар, браћа свирачи...

Али дошао је мир. Трамваји су поново прорадили. У пола тако разбибрижних прича, стигла је нова 1915. од које су сви – од првог министра и престолонаследника до абаџије на железничкој станици – много очекивали. Од исте године, с много права, очекивао је и тифус који је већ био на границама београдске општине и први случајеви оболелих већ су се појављивали у доњим градским четвртима. Но, то је нешто што Београђане и остатак Србије тек чека у следећој, 1915. години. Допустимо им да на миру дочакају ново лето управо како пише новинар „Политике“ у чланку Уочи нове године: „Варош плива у мору светлости, почев од полузамрзла Дунава и Саве, па унакрст све до крајњих кућа периферије, проноси се жагор светине. Преко клизавих тротоара, на блиставој светлости, која је падала са уличних светиљки и полузамрзлих окана кафанских прозора и дућана излога, креће се од Калемегдана па до Славије читава поворка веселих шетача и шетачица, домаћина и домаћица, погнутих под теретом хладних јела, флаша, слаткиша и свих ситница којима се дочекује ново, а испраћа старо лето."

број коментара 1 Пошаљи коментар
(петак, 16. мај 2014, 10:46) - anonymous [нерегистровани]

nikola 92

Vrhunski tekst, svaka cast.