Čitaj mi!

Još jednom – Srbija je bila dominantna, ali ne dominantna koliko to može da bude

Pobeda selekcije Srbije u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo uvek je divna stvar i kao takva mora da bude prihvaćena. Ali kao takva, takođe, mora da posluži i kao prilika da se sagledaju određeni problemi – do sada bez posledica – kako bi se izbeglo njihovo ponavljanje u onim važnijim utakmicama koje svakako slede srpskom nacionalnom timu.

Sve viđeno u meču sa Luksemburgom, viđeno je, možda u još naglašenijoj meri, i u duelu sa Azerbejdžanom.

Srpski fudbaleri su bolji od azerbejdžanskih i više nego što su to od fudbalera Luksemburga. I kao takvi, dominirali su mečom u Beogradu. Ipak, ponovo nisu dominirali poljem onoliko koliko silina njihovog talenta i individualnog kvaliteta to iziskuje. To svakako nije problem sada, ali biće odsudno kad kvalifikacije uđu u ključnu fazu – u duelu sa Portugalijom, pa onda i u eventualnom baražu.

Srbija je ponovo u posedu bila u 1-3-2-3-2 obliku (iz bazične 1-3-4-1-2 formacije), što se sjajno naslanja na 1-5-3-2 defanzivni oblik Azerbejdžana, interpretiran uglavnom u niskoj srednjoj ili potpuno niskoj zoni.

Dva napadača su vezivala tri defanzivca Azerbejdžana, dva krilna beka su stajala dovoljno visoko u progresiji napada i pripremi završnice kako bi vezali dva krilna beka protivničke ekipe.

Ovo je davalo prostor Milinković-Saviću između druge i treće linije, što su Lukić (posebno) i Grujić prepoznavali u određenim trenucima, a dozvoljavalo je i fudbaleru Lacija da iz druge linije napadne dubinu, što je on sjajno uradio kod gola koji je poništen zbog ofsajda.

Srbija je posebno dobro izgledala u momentima kada je išla u brzi napad, odnosno napad u ofanzivnoj tranziciji posle lopte oduzete u srednjoj trećini terena. Upravo u tim momentima korišćeni su svi oni prostori koje su Azerbejdžanci ostavljali kada bi oni sami ušli u treću fazu, odnosno završnicu napada u poslednjoj trećini terena. Ali to je retko kada bilo urađeno na dovoljno strukturiran način, pa Azerbejdžan nije praktično nijednom imao adekvatnu igru iza lopte, koja bi sprečila pomenute napade Srbije.

Nažalost, svakako ne na isti način, ali i Srbija je imala sličnih problema, koji su doveli do nekih opasnih napada gostiju, pa i do nekih izrazito dobrih prilika.

Takođe, neke greške u osnovnim, individualno taktičkim kretnjama defanzivaca prilikom neophodnog spuštanja jer je lopta bila „otkrivena" (nosilac lopte nije bio pod pritiskom, okrenut našem golu, te je takav imao prostor i vreme da pasom napadne njihova leđa), koja nisu jednostavna niti ih je lako opisati u jednom paragrafu, nisu najbolje izgledala u svakom trenutku, što je opet dovelo do nekih dosta neprijatnih situacija pred golom Rajkovića.

Kao u meču sa Luksemburgom, vezni fudbaler Srbije spuštao bi se u poslednju liniju, omogućavajući Veljkoviću i Nastasiću da igraju kao bekovi u liniji sa četiri defanzivca, ali to nije uvek propraćeno adekvatnim kretanjem bočnih fudbalera, što je ostavljalo prostor između dve linije Azerbejdžana praznim (a nikada zaista ne želite da on bude prazan).

No, naposletku, odnosno vraćamo se prvo izgovorenom, Srbija je mnogo kvalitetnija od Azerbejdžana. Sve, a najčešće su to minimalne manjkavosti, lako su neutralisane upravo tom činjenicom.

Vlahović je sjajno napao upravo onaj prostor koji se i najčešće „targetira" protiv linije od pet defanzivaca, iznudio je penal a potom je postigao gol. Greška je dovela do primljenog gola, ali je kvalitet i to neutralisao pa je Srbija stigla do još jednog pogotka, pa do još jednog, a sa njima i do pobede.

Za sada, sasvim dovoljno. Jedino važno u svemu, pak, jeste prihvatanje da to neće i ne može biti dovoljno do samog kraja. A sve se ionako, lako ćemo se usaglasiti, i radi zbog tog kraja.

Dolazi brzo momenat kada će protivnik biti takav da će Srbija morati dobrano da se približi gornjoj granici svojih mogućnosti kako bi trijumfovala.

Jako je važno da, kada taj momenat dođe – Srbija za njega bude spremna.