Čitaj mi!

Kad na nebu zacari uštap

"Kad na nebu zacari uštap" je priča o dramatičnim događanjima u vremenu prevratničke 1848. godine, kobne ne samo po delove srpske nacije u Austriji i Ugarskoj (posebno na tlu Vojvodine), nego i na sve druge narode.

U izdanju Zadužbine Jakova Ignjatovića u Mađarskoj i Srpske narodnosne samouprave Bekašmeđer - Stari Budim, u februaru ove godine promovisano je najnovije prozno delo budimpeštanskog srpskog književnika Dragomira Dujmova.

Reč je o romanu Kad na nebu zacari uštap, stvorenom kao mozaik od 33 poglavlja, koji govori o dramatičnim događanjima iz vremena (tokom i posle) revolucionarne 1848. godine. Sve je zasnovano na stvarnim događajima, mahom onim u južnoj Ugarskoj sredinom 19. veka, tako da i priče među koricama ove knjige deluju kao verodostojna svedočenja, jer mnoge istine i o 1848. su - prećutane ili diskretno sklonjene u stranu - a sve zarad „vekovnog mira među narodima"... Ostavljene su za kazivanje u neka bolja, „trezvenija vremena", koja, nažalost - nikako da stignu...

Svako od trideset i tri poglavlja potpuno je zaokružena priča i sva su međusobno vešto isprepletena, tako da „pitkim" narativnim tonom sve biva povezano u jednu čvrstu i teško raskidivu celinu. U prvom planu je kazivanje o volšebnicima sa istog rodoslovnog stabla Vilinskih iz Segedina, koji su u ovom delu predstavljeni kao simboli uspona i pada, najpre sloge i međusobnog poštovanja, a potom raskola i stradanja jedne ugledne i u svakom pogledu čvrste srpske kuće. Kuće sa žarnim ognjištem koje ni u vreme najžešće oluje lako ne gasne. Ono i nadalje, posebno u vreme velike hladnoće i (u)ništenja pod vihornim vetrovima i na daljinu greje li greje potomke današnjeg im pretka, sirotog ribara Radoja Alasa.

I sve vreme je u svim pričama reč o kidisanju čoveka na čoveka u vreme prevratničke 1848. godine, kobne ne samo po delove srpske nacije u Austriji i Ugarskoj, posebno na teritoriji Vojvodine, nego i po sve druge narode tim ratničkim, dirigovanim poklicima, potpirenim različitim interesima, suprotnim verovanjima, nacionalnim i ideološkim zanosima i opredeljenjima, time i pod raznim barjacima i različitim stremljenjima revolucionarnim vihorom zahvaćenim, da bi svi, dakako, primereno svom (ne)delu, stradali i da se posle svega što se (i kako se) sve u tom krvavom piru zbilo, sve i pokazalo potpuno besmislenim, zaludnim. I nikad nikom na vreme da stigne spasonosni (i od zla odstupni) odgovor na pitanje: čemu i dokle sve to ratno, prevratničko ludilo od paklenog im života?... Čemu sve te igre ljudskim glavama, sva ta konfuzija izazvana i podgrejavana velikim iluzijama, lažima i svakojakim manipulacijama, zaluđujućim „revolucionarnim" idejama i naopakim ljudima vođena u raskol i u smrt? Dokle sva ta do tančina isplanirana i majstorski izrežirana velika predstava?...

Pri čitanju pojedinih delova romana Kad na nebu zacari uštap javlja se i vrlo snažan utisak kao da nam to što pričom doznajemo kazuje sam akter (ili svedok) konkretnog događaja, kao da krišom čitamo pismo napisano rukom nekog iz rodoslova Vilinskih. Svejedno kojeg! Da li onog gordog i uvek dostojanstvenog Dimitrija, ili nekog od trojice njegovih sinova kojih ima na obe zaraćene strane. Najmlađeg Teodora (inače đakona, kasnije i jereja SPC), njegovog starijeg brata Vasilija graničarskog kapetana (potom i majora) koji se u vreme svih žestokih obračuna sa Košutovim buntovnicima i ugarskim prevratnicima na strani Beča i njemu vernih Srba - graničara u Ugarskoj, suočava sa rođenim bratom Savom, posve, vernom Košut Lajošu.

Tokom revolucionarnog prevrata i posve dramatičnih zbivanja tokom Košutove revolucije, braća su na samoj granici mogućnosti da na krvavoj životnoj sceni odigraju uloge ubice i žrtve, Kaina i Avelja, čije senke u vreme uštapa (punog meseca!) bivaju vidljive i s razlogom uvek iznova - i svedoče i upozoravaju. I to ne samo one koji su gravitacijom za tlo zauvek prikovani, već i one koji to nisu. Nas!

div id="adoceanrsvdcfhklggd">