Velika Britanija spremna za "maraton"

"Sve je delovalo kao neki film jer se nije događalo nama. Moje kolege u Španiji i Italiji su sve vreme govorile kako im sve deluje nadrealno, da su zbunjeni i veoma uplašeni. Deo te panike se preneo i u Britaniju, i pre nego što je vlada donela ikakve zvanične mere, ljudi su počeli panično da kupuju određene namirnice", kaže za RTS Nataša Kočiš iz Londona.

Radovala sam se sledećem dolasku u Zemun, krajem marta, i viđanju sa bratom. Nisam bila od oktobra prošle godine i tada je napokon trebalo da se nađem sa sestrom od tetke, koja živi u Nemačkoj, sa kojom sam se mimoišla nekoliko puta prošle godine.

Početkom marta priča o koronavirusu je počela da poprima nove dimenzije svakog dana, a do tada je sve delovalo mnogo bezazlenije, bar po vestima koje smo slušali u Velikoj Britaniji. Nije bilo prevelike panike, jer je sve bilo daleko, a i poruke su bile u tom kontekstu. Ljudi su i dalje odlazili na odmore, naročito van zemlje; ponašali se kao da se zapravo ništa ne dešava. Tu i tamo bi se pomenula osoba koja je zaražena, ili je donela zarazu u svoj grad, ali su to delovali kao izolovani slučajevi.

Onda su se pojavili prvi ozbiljniji slučajevi u Italiji i Španiji, i sve je delovalo kao neki film jer se nije događalo nama. Moje kolege u Španiji i Italiji su sve vreme govorile kako im sve deluje nadrealno, da su zbunjeni i veoma uplašeni. Deo te panike se preneo i u Britaniju, i pre nego što je vlada donela ikakve zvanične mere, ljudi su počeli panično da kupuju određene namirnice - pa su tako preko noći "nestale" zalihe brašna, raznih konzervi, suvih makarona, pirinča, toalet papira. To je dovelo do još veće panike, pa sam i sama prisustvovala situaciji u prodavnici gde je policija morala da inteveniše da se izbegne masovna tuča zbog poslednjeg džaka krompira.

Moja sestra i ja smo odlučile da ipak ne odemo u Srbiju, jer nas je brinulo da možemo da zarazimo nekog od najbližih, a takođe nismo bile sigurne (tog 13. marta) da li će, i kakve, mere uvesti Republika Srbija što bi moglo dodatno da utiče na naš povratak.

Petnaestog marta je proglašeno vanredno stanje na teritoriji cele Republike Srbije, i odjednom su ljudi počeli da se javljaju meni i mojim kolegama iz Srpskog siti kluba (serbiancityclub.org) i da nas pitaju za pomoć, jer su se njihovi članovi porodice, prijatelji, studenti zatekli u Velikoj Britaniji i pokušavali da se vrate.

Većina njih nije imala izbora - hoteli/privatni smeštaji u kojima su bili su ih preko noći izbacili na ulice i usledila je neviđena panika. U tim situacijama se još jednom pokazao veliki duh pojedinaca i organizacija, kao što je Srpska akademska fejsbuk mreža u UK-u, koji su odmah učinili sve što je u njihovoj moći da se svim ugroženima pruže smeštaj, prevoz, saveti ili podršku. Ljudima smo ukazivali na evidentiranja koja su se vršila.

Sa druge strane, vesti u Velikoj Britaniji su polako počele da se menjaju. Već 16. marta, barem na mom poslu pri Ministarstvu zdravlja i socijalne zaštite, nam je rečeno da od toga dana svi radimo od kuće (osim kriznog štaba za virus); premijer je pokrenuo dnevna obraćanja naciji, uz dodatna pitanja za novinare, prilikom kojih se priča o novim merama, kako u vezi virusa, tako i pomoći hiljadama ljudi koji su preko noći ostali bez posla. Poruka da se ruke redovno peru, da se drži distanca od minimum dva metra, i da se ostane kod kuće, osim ako izlazak nije apsolutno neophodan, su postale redovne kao vremenska prognoza. Strah je i dalje bio prisutan, ali je bio suzbijen. Iz prodavnica su stizale poruke da hrane ima, i da će je biti, ako svi budemo prisebni i kupujemo samo osnovne namirnice. Video zapisi umornih i iscrpljenih zdravstvenih radnika koji su zaticali prazne rafove su imali velikog uticaja.

Preporučivalo se, a to je i dalje glavna poruka, da se vožnja javnim prevozom izbegava, osim ako niste u grupi ljudi koja mora da ide na posao, što uključuje zdravstvene radnike, radnike u prodavnicama, čistače ulica, poštare, nastavnike. Uzimajući u obzir da je broj vozova smanjen, da je, barem u Londonu, preko 40 stanica metroa zatvoreno, taj predlog je jako teško sprovesti u delo, pa se i dalje pokazuju snimci iz prepunih metroa (naričito snimljeni tokom uobičajenih jutarnih gužvi).

Većina dece sada pohađa nastavu od kuće, prateći onlajn kurseve. Isti slučaj je i sa fakultetima. To otežava rad velikom broju ljudi koji su primorani da rade od kuće, brinu o svojoj deci, a neki čak i o starim roditeljima. Zato se od poslodavaca traži da budu maksimalno fleksibilni što se tiče vremena kada ljudi mogu da obavljaju poslove, i podmire sve ostale porodične potrebe.

Starijim ljudima, i ljudima sa akutnim bolestima, se preporučuje da uopšte ne izlaze pa su se tako pojavile grupe volontera u svim opštinama, koje nude pomoć oko nabavke osnovnih namirnica.

Uvedena su ograničenja na broj namirnica i lekova koje pojedinci mogu da kupe. Moj sledeći odlazak u prodavnicu, nakon dve nedelje izolacije, mi je ulio poverenje da su ljudi ipak počeli da slušaju. Hrane je bilo dovoljno, svi su se pridržavali novih stepena zaštite, i nije bilo tenzije. Prodavci i policija, koja je regulisala red, su bili vrlo predusretljivi, spremni da pomognu savetima. Na ulicama (barem u istočnom Londonu gde ja živim) nije bilo puno ljudi u to vreme, a oni koji su bili na ulici su se trudili da ne prilaze na bliže od dva metra, većinom su nosili maske i hirurške rukavice.

Na vestima smo videli da su u određenim delovima Velike Britanije ta pravila bila kršena, što je dovelo do uvođenja strožih mera - zabrane izlaska, osim potencijalno jednom dnevno radi neophodne kupovine ili šetnje/trčanja, zabrane za grupe više od dvoje ljudi, osim ako niste iz iste porodice. Nije isključeno da se te mere pooštre ukoliko se ljudi i dalje ne budu pridržavali pravila.

Ovog vikenda nam je rečeno da bi ovakve mere mogle da potraju čak šest meseci, uz opasku da nam je od počeka ukazivano da se spremimo za maraton, a ne na sprint.

Čitava ova situacija ima i nekoliko pozitivnih stavki - porodica i prijatelji se slažu da nekako imamo više vremena jedni za druge i nekadašnje kratke poruke se pretvaraju u duže razgovore, generalno uz video. Moje kolege ukazuju i na to da se osećaju odmornije jer ne moraju svakodnevno da putuju na posao (u slučaju nekih od njih je to bilo i do sat i po vremena u jednom pravcu). Za sada jedni drugima pružamo nesebičnu podršku uz nadu da to neće biti neophodno još jako dugo.

Velika Britanija spremna za "maraton"

Коментари