Читај ми!

Лет за Холандију у доба короне, покушај други

Растко Пајковић у Холандији живи већ 4 године. На Техничком факултету у Ајндховену ради докторат из биофотонике. Недавно је из Београда требало да лети за Ајндховен, али без ПЦР теста није могао у авион. Како и сам каже - правила су правила! Ево његове приче...

Ишао сам назад кући која је сада, ваљда, у Ајндховену у 5 ујутру једне суботе. Момак који је, као и ја, управо добио негативан резултат брзог антигенског теста на корону, љубазно се понудио да ме пребаци до аеродрома својим изнајмљеним Фијатом 500L са Славије. Знао сам да је пут неизвесан, јер ми резултати ПЦР теста још нису стигли.

Неће те пустити, рекао је момак, који као и ја, лети за Ајндховен те суботе у 7.10, пушећи е-цигарету. АПП - ако прође, прође. Правила су јасна.

Лет Београд-Ајндховен, шалтер за чек-ин. Резултати ПЦР теста још увек нису стигли, имам
негативан брзи антигенски тест урађен 3 сата прије лета. Дјевојка на шалтеру ми не дозвољава да се чекирам и укрцам на лет. Ја јој објашњавам да не представљам опасност ни за кога, да радим у Холандији и да морам да се вратим због обавеза у лабораторији. Она каже да само ради свој посао и да ми влада Холандије не дозвољава да уђем на авион. Ја је подсјећам да она не ради за владу Холандије, већ за WizzAir и молим је да ме пусти на авион, па нека ме Холанђани депортују. Она одбија и каже да она само ради свој посао. Ух, мене прође тиха језа сјетивши се једног филма који сам недавно гледао и кажем да ме сви чују да су и настојници Јасеновца такође говорили да само раде свој посао. Зовите ми шефа, кажем. Она преблиједи и напушта позицију, узима капут. Можда сам претјерао...

На њено мјесто долази шеф, делује веома професионално, представља се. Oдбија да оно што ми је рекао стави на папир и потпише и не да ми да сликам акредитацију коју носи око врата. Тражим му да зове свог шефа: Ја сам шеф, овдје изнад мене нема никог, каже.

У том тренутку прилази уплакана дјевојка за коју се испотавља да је Холанђанка мароканског поријекла. Не можемо да је утјешимо, она јеца и објашњава да је у истој ситуацији као и ја, с тим што она нема код кога да остане у Београду до наредне недеље и плати нову карту и нове тестове. Тестови су дупло скупљи од карте. Да је утјешим, кажем јој да је ово ипак друштво другачије од холандског и да неће спавати на улици.

Пуца ми глас и гутам сузе које иду саме, да ли с њом да ли због ње... Шеф остаје врло професионалан и наставља да ради свој посао, мада ни њему није било сасвим свеједно. Након што сам добацио нешто у стилу: Ако ниси хтио мене да пустиш пусти бар њу! Зове полицију и улаже формалну жалбу, ометам га у послу.

Полицајац на аеродрому ми је рекао да не може да ме пусти назад до шалтера и да му не правим проблеме у рану зору. Питао сам да се вратимо заједно до шефа и тражимо му да стави оно што ми је рекао на папир и потпише, или барем да дâ да сликам акредитацију коју шеф носи око врата.

Полицајац је био професионално љубазан, па смо се уљудно поздравили песницама. Због короне. Бесплатан превоз и смјештај ми заиста не требају.

Други полицајац у аутобусу број 72 на путу назад ка Зеленом Венцу, гледајући у телефон на коме је играо неку игрицу, да би као и ја пребио досаду, каже: "Па у праву су, кад би те шеф пустио до холандске имиграционе полиције а они ти одбили улазак у земљу, авио компанија би била одговорна да те депортује и платили би милионске пенале. А ти можеш сад да се инатиш колико хоћеш."

Па да, помислих, разумијевање и људскост могу да ти дебело наплате. Док год радиш по ПС-у мирно спаваш. Боље да те тишти савјест него да те мори беспарица и жена којој није јасно зашто баш ти стално мораш нешто да истерујеш. Може ли неко други бар једном да подметне леђа?

Наредне суботе шеф ме је препознао док сам се приближавао шалтеру. Носио сам исту дуксерицу и маску са логом ЕТФ-а. Овог пута сам имао ПЦР тест. Ословљавао ме именом у току кратког разговора. Одрастајући у Подгорици навикао сам да ми се подсмијавају што се зовем Растко. Он није био подсмјешљив ове суботе. Пожелео ми је срећан пут.

Р.Ѕ. Дјевојку из Марока су на стан примила двојица момака за које се испоставило да су били у
сличној ситуацији. Један од њих живи у Подгорици и издаје 40 апартмана у Будви - сезона је слаба. Ситуација нас је зближила, вратили смо се заједно аутобусом 72. Не знам да ли су чули шта сам све рекао. Знам зашто сам вам ово испричао, а може ли да шкоди - сазнаћу.