И на паркету и на клупи - трофејни!

У сезони 2011-2012. године, први суперлигашки клуб у северном комшилуку Србије, био му је „Керменд" са којим осваја Треће место, и бронзану медаљу, у завршном „финалу четворице" (такозваном „Фајнал фору") Државног купа Мађарске... Дејан потом прелази у „Фактум" из Дебрецина у коме је био редовни „стартер" у Првој „петорци", а затим потписује за ЈКСЕ из Јазберења, клубом који са њим у саставу први пут у својој историји обезбеђује европску „визу" - учешће у Купу изазова Европе (познатијем као „Челенџ куп") под патронатом Светске кошаркашке федерације - ФИБЕ.

Пре Мађарске, Младеновић је играо у словачком тиму „Ксеро" из Нитре, а након тога чак у четири клуба у Румунији - брашовском „ЦСУ", „ЦСМ-ОЛХИМУ" из Раминку Валчеје, „ЧСМ-у" из Јаше и темишварској „Елби" са којом је ушао у финале Националног купа Румуније играјући против тада неприкосновеног „Асесофта" из Плоештија.

Матична екипа овог 185 центиметара високог кошаркашког плејмејкера („јединице" у тиму!), рођеног 1985. године у Сенти (у Србији), био је суботички „Спартак" у којем је прошао све играчке категорије (и у којима је, у свакој од њих, што је куриозитет - освојио првенство Војводине). За „Плаве голубове" из најсевернијег српског града, Деки (како га сви зову) - играо је и као сениор, а у матици је још наступао и за ОКК „Кикинду" и „Полет" из Новог Бечеја...

Током дугогодишње играчке каријере, Младеновић (који је ожењен Аном и има једногодишњег сина Душана), чврсто је дефинисао своје циљеве. Решио је - и после спорта-спорт!... Зато се паралелно и образовао. Стекао је професорску диплому Факултета физичке културе и спорта у Новом Саду, завршио мастер студије и - високи је кошаркашки тренер!

И није дуго чекао на опцију новог почетка у овим струкама. Од школске 2015-2016. године запослио се као професор физичке културе и као тренер кошаркашке секције у Српској гимназији „Никола Тесла" у Будимпешти (уз то, поново је учитељ и екипе кошаркаша из Будаорша, у коју је у децембру 2020. прешао из будимпештанског лигаша „Ујпешта")...

Да ће себе у будућности „улоговати" (да тако кажемо!) у посао тренера - „видео" је у својој последњој прволигашкој сезони у дресу „Јазберења", када је уместо шефа стручног штаба (који се разболео) добио шансу да води тим - јер је једини од играча имао тренерску лиценцу. Противник им је био лидер на табели и вишеструки првак Мађарске - „Пакш атомерому". Мотивисани услед несвакидашње ситуације и са малим тактичким корекцијама у игри, „Јазберењ" је успео да изненади првака и победи са два коша разлике.

Личним тренерским успехом Дејан Младеновић сматра и то, што је након само шест месеци тренерског искуства добио прилику да као први стратег предводи кадетску и јуниорску селекцију кошаркаша „БДШЕ" из Будаорша на турнирима "Европа за младе", на којима је овај тим успео да надигра и реномиране екипе из Прага, Лондона, Минхена, Хелсинкија...

Својим досадашњим највећим тренерским успесима (у каријери која је тек на почетку, како каже), ипак, сматра две освојене Златне медаље (у 2017. и 2019. години) на Ђачкој олимпијади средњих школа и гимназија Мађарске на завршним турнирима у Печују - са мушком кошаркашком екипом будимпештанске Српске гимназије "Никола Тесла", и пехаре за најбољег тренера на оба ова државна турнира.

Занима нас колико се рад кошаркашког тренера у школи разликује од оног у клубу?

„Разлика је у категорији и квалитету такмичења, у условима рада, броју тренинга, посвећености играча, спремности на одрицања и жртвовања. Такође, разлика је и у предзнању са којим млади кошаркаши долазе, тако да има примера када тренер мора да спушта критеријуме и репрограмира тренинг због нивоа њиховог техничко-тактичког знања. У сваком случају, ту има пуно ствари на којима треба радити, поправљати их, надограђивати. Основна визија (што је и крајњи циљ) је та - да једнога дана ниво кошарке у „Теслиној" српској школи подигнемо толико - да можемо бити такмичарски равноправни са великим кошаркашким Академијама.

Такве амбиције треба да прати и дугорочни темељни план како би се то и реализовало. Дакле, окупити талентовану, опредељену и одлучну децу која једна другој могу парирати и остварити позитивну конкуренцију, зарад заједничког прогреса у сваком смислу. Треба да поседују свест о томе да желе да једнога дана постану и професионалци ако је то могуће. Исто тако, посвећеност тренера мора бити максимална - без обзира о којем узрасту је реч. Нико се није научен родио, тако да ако и има недостатака мора се на њима радити (и допунски, и додатно) - како би се надокнадили. То су углавном те разлике са којима се у тренажном процесу сусрећем... Ипак, момци из „Теслине" школске екипе више су ми прирасли за срце, јер су то претежно деца из Србије, са српским менталним склопом, и сталном жељом за доказивањем и победом! У неким ситуацијама у којима се некад нађу, могу лако да препознам себе", рекао је професор Дејан Младеновић.